Cinematic Nightmares

THE SIXTH SENSE (1999)

(napomena: tekst je objavljen pre 10 godina na mom bivšem blogu Cinematic Nightmares)

Oko toga da li je Šajmalan (M. Night Shyamalan) veliki reditelj ili reditelj koji je uspeo da snimi par odličnih filmova se i dalje lome koplja i time se ne bih previše bavio u ovom tekstu. Jer kad je u pitanju ŠESTO ČULO (THE SIXTH SENSE), imamo posla sa neospornim remek-delom, slavljenim od pojavljivanja do dana današnjeg. Nažalost, to je film koji je Šajmalanu bio i blagoslov i prokletstvo, budući da nikada kasnije nije ponovio takav uspeh. Rekao bih da Šajmalanov talenat nije sporan, sporna je njegova reciklaža istih i sličnih motiva i slab kvalitet scenarija u većini projekata koji su usledili.

Ako govorimo o filmovima sa engleskog govornog područja, ŠESTO ČULO (THE SIXTH SENSE) se izdvojilo iz grupe kvalitetnih horor filmova snimljenih 1999. godine – THE BLAIR WITCH PROJECT, SLEEPY HOLLOW, delimično i STIR OF ECHOES. To je film koji i danas deluje sveže, kome ni malo ne smeta PG-13 rejting, koji se trudio i uspeo u nameri da staroj formuli da novi tretman, sa odlično napisanim i odigranim likovima i snažnim emocionalnim nabojem.

Film prati pokušaje dečijeg psihologa Malkolma Kroua (sjajni Brus Vilis) da izleči dečaka Kola Sira (reči ne mogu opisati koliko sjajni Hejli Džoel Osment). Kolovo stanje ga neobično podseća na njegovog davnog pacijenta, dečaka Vinsenta, sa kojim je pogrešio u dijagnozi i koji jedne večeri dolazi da naplati dug, ispalivši metak u Malkolma. Kol je povučen, istraumiran, maltretiraju ga u školi i – smatra da vidi mrtve. Njegov život sa brižnom samohranom majkom (Toni Kolet) iako pun ljubavi, nije baš sjajan. Malkolm nikako ne uspeva da pomogne Kolu, dok se u isto vreme bori sa problemom u svojoj porodici – odnos sa suprugom Anom (Olivija Vilijams) je skoro nepostojeći i pun hladnoće. Jedno preslušavanje stare trake razgovora sa Vinsentom će ga naterati da pomisli kako Kol ipak govori istinu. Pokidane veze se uspostavljaju, a naši junaci dolaze do otkrića koja će iz korena promeniti njihovo viđenje sveta.

Prva stvar koju ne mogu dovoljno nahvaliti – scenario. Ovako napisani likovi, ovakve situacije, ovakve replike, to se retko sreće i voleli ga ili ne voleli, ali Šajmalan je ovde ubo po sred srede. Ovde nema ni zrnca patetike, mudrovanja i prenemaganja, glumci se ne bore sa scenarijem, već ga koriste kao odskočnu dasku za svoje bravure (o njima kasnije). Zaista, takav sklad se retko viđa i prava bi šteta bila da je ovo dopalo nekome drugome da režira, jer bi ga verovatno iskasapio i upropastio.

Sa tematske strane, ono što Šajmalana najviše zanima je svet duhovnog koji sa određenim ciljem opseda naš materijalni svet. Hrišćanstvo igra određenu ulogu u filmu, kao pokušaj zaklona dečaka od svog prokletstva, ali reditelj mnogo više naglašava element komunikacije bez koga bilo koja duhovnost nema svrhu, bilo da je u pitanju komunikacija sa onostranim silama/dušama ili sa živim i bliskim ljudima. Svet mrtvih duša je za reditelja u ovom filmu isto tako stvaran kao i svet živih ljudi, a same religije, kao što sam pomenuo, služe kao zaklon od muka prouzrokovanih nerazumevanjem svrhe pojavnosti sveta mrtvih.

PAŽNJA – SLEDE SPOJLERI – pošto je film izašao pre 26 godina, smatrao sam da nije pogrešno da tu i tamo pomenem po neki spojler. Ipak, ako ima još uvek onih koji nisu pogledali film (sram ih bilo!) neka ne čitaju naredni pasus!

A mrtvi se ovde javljaju jer ih je u većini slučajeva na to naterala želja za ispravljanjem prošlih nepravdi. Malkolm želi da pomogne Kolu/ Vinsentu i da uveri ženu da nikada nije zapostavljao njihov odnos zbog posla, devojčica želi da upozori oca na opasnost koja se nadvila nad njenom mlađom sestrom, Kolova baka želi da poruči njegovoj majci/ svojoj kćerci da je ipak videla njenu plesnu tačku. Malkolm ne uviđa svrhu svoje pojavnosti i to da je mrtav već duže vreme – on vidi sebe kao čoveka pritisnutog životnim problemima („sa tugom u očima“, kako mu kaže Kol) i samo Kol zna pravu istinu. Film nas maestralno uverava u suprotno sve do zadnje scene, kada karte padaju na sto. Većina stvari je prikazana iz Malkolmove perspektive („Oni vide samo ono što žele da vide!“), pa smo tako i mi bili zavedeni do samog kraja.

KRAJ SPOJLERA!

Još jedna bitna tema koju sam pomenuo, a koja se snažno provlači kroz film je nedostatak komunikacije među ljudima. Zaista, Šajmalan nas uverava da je komunikacija prvi i najvažniji korak u rešavanju problema i naši junaci pronalaze rešenje onda kada se odluče da se otvore pred najbližima i da saslušaju drugu osobu.

Sa režijske strane, Šajmalan koristi svoje talente do maksimauma da bi prikazao preplitanje dva sveta. Ne znam pod kakvo je prokletstvo kasnije potpao, ali ovo je perfektno režiran film, sa pravim balansom strave, napetosti i pametno osmišljenih šokova. Antologijske scene se nižu jedna za drugom: scena kada Malkolm otkriva svoju grešku sa Vinsentom, pametna i neverovatno svedena scena Kola za doručkom, scena na času, scena na rođendanu, razgovor Kola i Malkolma u bolnici, scena sa dečakom i sakrivenom puškom, scena na sahrani devojčice, razgovor Kola i majke u kolima i najzad scena Malkolmovog konačnog shvatanja pravog stanja stvari i smirivanja nemirne duše.

Hladnoća i crvena boja simbolički predstavljaju dodir sa svetom mrtvih i oni su prisutni kroz ceo film, i iako ih Šajmalan dosta koristi, to nikada ne prelazi granicu (kao u trešu I KNOW WHO KILLED ME ili pretencioznom a uglavnom promašenom WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN), niti je crvena boja drečava i iritirajuća. Scenografija je pametno smišljena, i tu nema preterivanja – junaci ne žive u raskoši, naprotiv, mesta na kojima se kreću odražavaju njihovo ne baš sjajno finansijsko stanje. Ovo se najviše odnosi na Kola i njegovu majku, koja radi dva posla da bi njih dvoje koliko – toliko normalno živeli. Kamera klizi po holovima, stepeništima, hodnicima i crkvama i prati naše junake koji idu kroz svakodnevicu prekriveni koprenom onostranog. To ostavlja dosta mesta za iznenadne šokove koji nikada ne iskaču iz celine – jedan od najboljih primera je prva scena u pozorištu i vizija sa obešenim ljudima. Film ne menja ton i zadržava low-key pristup sve vreme, što je ovde ogroman plus. Ritam je savršeno pogođen – film nas poput skladne kompozicije vodi od početka do kraja i mogu samo da pretpostavim kako bi ovo izgledalo u rukama nekog drugog, lošijeg reditelja.

Glumu ne mogu dovoljno da nahvalim – posebno dva glavna glumca. Vilis je pre ovog filma imao pregršt odličnih uloga (SUNSET, prva tri dela DIE HARD serijala, THE LAST BOY SCOUT, PULP FICTION) i izgrađen status superstara a ovo mu je, ako ne najbolja, onda jedna od najboljih uloga (po meni jeste najbolja) i on je maestralno odigrao Malkolma kao čoveka nekada jake volje koji je umeo da pomaže drugima, a sada slomljenog, i u pokušaju da povrati mir tako što će se iskupiti za greh iz prošlosti. Njegov lik na momente uliva sigurnost, ali i otkriva izranjavanu unutrašnjost.

Osmentu je ovo prva velika uloga (nakon epizode u FORESTU GAMPU i zaboravljivih filmova BOGUS i I’LL REMEMBER APRIL) i malo je reći da je bila uspešna – njegov Kol je jedan od najuverljivijih i najkomletnijih dečijih likova u svekolikoj svetskoj kinematografiji. Ovde nema klasične protekcije koja obično ide uz dečije uloge. Težina koju njegov lik nosi je ogromna, u njemu se mešaju strah, zbunjenost i izmučenost svakodnevicom sa željom da ga razumeju i da razume druge. Nominacija za Oskara je bila potpuno opravdana (i naravno da nagradu nije dobio, jer Oskar je odavno izgubio svaki smisao – mada je dobio Saturn nagradu) a ŠESTO ČULO je otkrilo novog velikog glumca u svom punom sjaju. I kasnije Osmentove uloge su bile takve da su automatski podizale kvalitet filmova na viši nivo, kao u slučaju osrednjeg filma PAY IT FORWARD, a svoju drugu veliku ulogu je ostvario u odličnoj VEŠTAČKOJ INTELIGENCIJI (ARTIFICIAL INTELLIGENCE) Stivena Spilberga. I ostali glumci su sjajni – posebno Toni Kolet, koja je dobila više vremena od Olivije Vilijams. Jedna od najboljih i najemotivnijih scena u filmu se odigrava između Kola i njegove majke pred kraj filma kada joj on kaže kako je „sada spreman da komunicira sa njom“ (ujedno, to je jedna od scena uz koju ponekad pustim suzu).

Muzika je sjajna – Hauard nam majstorski prenosi svet “sa one strane”, kao i bolan unutrašnji život protagonista. Inače nisam neki ljubitelj njegove filmske muzike, ali ovde je komponovao jedan izuzetno efektnu muziku. Svi elementi su na svom mestu i ŠESTO ČULO sjajno funkcioniše. To je film koji se pojavio niotkuda i postao hit, moderni klasik, slavljen od publike i kritičara. Ostaje još da poželimo Šajmalanu da snimi još neki takav.

Ocena 5- / 5