Cinematic Nightmares

THE BEYOND a.k.a. …E tu vivrai nel terrore! L’aldilà (1981)

(napomena: tekst je objavljen pre 12 godina na mom bivšem blogu Cinematic Nightmares)

Šezdesetih godina dvadesetog veka žanrovski film u Italiji se naglo razvija. Horor, giallo trileri, vesterni i komedije preplavljuju italijansko tržište. Pre toga, horor u Italiji bukvalno nije postojao, ali nekoliko italijanskih reditelja će u narednih dvadesetak godina stvoriti neke od najboljih horor filmova svih vremena. Zahvaljujući imenima Marija Bave, Darija Arđenta, Pupija Avatija, Ruđera Deodata, Lučija Fulčija, Mikela Soavija i drugih, horor u Italiji se neprestano razvijao. Mnogi od tih filmova su se oslanjali na moć snova i podsvesti, poigravali se ljudskom percepcijom stvarnosti, šokirali gledaoca ekstremnim scenama nasilja ili zalazili u nadrealne slike telesnog horora i prikaza sila “sa one strane”, pokušavajući da prodru u svet ispod površine svakodnevice, da prikažu nove predele, kako fizičke, tako i duhovne. Nalazili su lepotu u “ružnome”, oslobađanje u uništenju, početak u kraju. 

Jedan od reditelja koji je svoje najbolje momente ostvario u filmovima koji su zagovarali relativnost ovozemaljskog i krhkost čoveka je Lučio Fulči. Svoje najbolje filmove je snimio krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih (ZOMBI 2, CITY OF THE LIVING DEAD, THE BEYOND i HOUSE BY THE CEMETERY pre svega). Pri tome se THE BEYOND, simljen 1981. godine ističe kao najcelovitije njegovo delo (u smislu opšteg utiska, a ne priče, koja je tek skicirana). Sve se vrti oko hotela u kome je 1927. godine ubijen vrač (Antoine Saint-John) koji je predskazivao propast sveta i nadolazeću apokalipsu. Hotel je, po legendi, izgrađen na jednom od sedam prolaza ka paklu. Nekoliko decenija kasnije, u hotel dolazi Liza (Cathriona MacColl), naslednica hotela i pokušava da ga obnovi i započne posao. U tome je sprečavaju nepredvidljivi događaji vezani za hotel i njegovo osoblje. Zajedno sa prijateljem doktorom (David Warbeck) otkriva mračnu prošlost tog zdanja.

Ovde Fulči ne obrađa mnogo pažnju na linearni narativ. Scene su u tom smislu labavo povezane i jedino što je zajedničko je mesto oko koga se sve vrti – hotel. Međutim, Fulči namerno ne objašnjava previše i odabira umesto toga strukuru sna. Sve je moguće da se desi u svakom trenutku, niko nije bezbedan i povlašćen. Ono što se do maločas činilo nestvarnim, sada je tu, vrlo stvarno i opipljivo. Fulči majstorski gradi atmosferu nadolazeće propasti. Koju god akciju da preduzmu glavni junaci, ona se ubrzo pokaže kao neuspešna. Horor je lavkraftovski: sila koja nadire iz dubine mora, zemlje ili svemira je nezaustavljiva, a ludilo i uništenje je neizbežno. Nezaboravne horor deonice se stalno smenjuju, ne dajući nam predaha. Čovek koji traži plan hotela u biblioteci pada sa merdevina, da bi ga nakon toga, paralisanog, počele da jedu tarantule. Pas koji je čuvao slepu devojku iznenada skače na nju i razdire joj grkljan (ova scena je ujedno i fin omaž Arđentu i čuvenoj sceni iz njegove SUSPIRIJE sa slepim klaviristom i njegovim psom). Vodoinstalater se pretvara u zombija da bi nakon toga napao čistačicu hotela i iskopao joj oko klinom (jedna od scena koju je Fulči nekoliko puta varirao kroz filmove). Primetno je da se Fulči dosta zanima za telesni horor (još jedna od odlika Lavkraftovog stvaralaštva). Za odlične efekte telesnog horora je zaslužan Đaneto de Rosi (Giannetto De Rossi, radio sa Fulčijem i na filmovima ZOMBI 2 i HOUSE BY THE CEMETERY, kao i na izvanrednom filmu HAUTE TENSION Aleksandra Aže). Dakle, ljudsko telo je kod Fulčija izloženo raznim ekstremnim modifikacijama. I iako je u nekim svojim ranijim giallo filmovima još uvek zadržavao dozu realizma i sirove brutalnosti, on ovde u potpunosti zaranja u grotesku i nadrealne košmare koji razaraju krhku telesnost i sampouzdanje likova.

Scene telesnog horora se, kao što sam napomenuo, stalno smenjuju: već pomenuta, klasična scena izbijanja oka klinom, kao i ujeda psa za grkljan i proždiranja mesa od strane tarantula, zatim scena ubistva vrača sa samog početka filma, sa krupnim planovima razderane kože i mesa i razjedanja tela u živom kreču, scena razjedanja kože lica na koje su se prosule hemikalije iz laboratorije i druge scene spadaju u same vrhunce visceralnog horora na filmu. Jasno se naglašava krhkost ljudskog tela i nemogućnost odbrane od neljudskih sila. Ovo je samo jedan od načina prikazivanja neumitne propasti. Fulči naznačava da je ovaj naš svet privid i da ispod dubine leže neistraženi predeli i neljudske sile, koncept takođe veoma blizak Lavkraftovom stvaralaštvu. Putevi i prolazi se pojavljuju kao lajtmotiv u filmu, kao simbol spajanja sa nepoznatim i neljudskim predelima. Takođe, razni tragovi ukazuju na podzemni svet koji se budi: knjiga vrača koji je ubijen (The Book of Eibon, Klarka Eštona Smita – Clark Ashton Smith) i ostaci njegovog tela koje vidi Liza. Ona jedina vidi i slepu devojku, po svemu sudeći nekada povezanu sa vračem, koja je, kako izgleda, došla iz dubina pakla, i koja zna tajnu o prolazu na kome je sagrađen hotel (ovde je pakao taj neistraženi prostor, kako kaže citat iz Eibona na kraju filma “And you will face the sea of darkness, and all therein that may be explored.”).

Dakle, Fulči se ovde okreće stravi neistraženog i neljudskog, kao i telesnom hororu da bi stvorio film koji će svojim slikama i implikacijama koje one nose prodrmati gledaoca i uvesti ga u posebno raspoloženje straha i zadivljenosti nad otkrivenim predelima. To je proces preispitivanja uloge čoveka u ovom našem materijalnom svetu i prikaz prolaznosti takvog sveta. Iako tih elemenata ima i u filmovima CITY OF THE LIVING DEAD, pa i u HOUSE BY THE CEMETERY, ipak THE BEYOND ostaje najbolji primer tog opredeljenja.

U stvaranju ukupnog utiska veoma pomaže i muzika Fabija Fricija (Fabio Frizzi), kao i kamera Serđa Salvatija (Sergio Salvati), starih Fulčijevih saradnika. Posebno je efektna glavna muzička tema, koja se pojavljuje na početku filma, zatim u sceni sa tarantulama, kao i Vocci dal Nulla, koja se varira kroz film, sa najboljim efektom u, logično, sceni prikaza pakla. Fulči i Stivaleti aktivno učestvuju u približavanju horora gledaocima: bilo da je u pitanju telesni horor, bilo da su u pitanju suptilniji nagoveštaji neistraženog ili prikazi pakla, kamera ne beži od hororičnih prizora, već se trudi da gledaoca “uvuče” u zbivanje na ekranu i pruži mu pravi osećaj strave.

Scenario su pisali Daradano Saccheti, Fulči i Giorgio Mariuzzo. Sačeti je sarađivao sa Fulčijem na još nekoliko filmova (ZOMBI 2, CITY OF THE LIVING DEAD, SEVEN NOTES IN BLACK, NEW YORK RIPPER i MANHATTAN BABY). Problem kod ovog scenarija mogu da budu s vremena na vreme nespretni dijalozi, iako to nije previše izraženo. Zapravo, to može i da se posmatra sa druge strane: dijalozi u tim momentima se sastoje od uglavnom banalnih razmena vezanih za svakodnevne običaje junaka, pa je time dato više prostora scenama horora koje slede. Neki likovi su jedva skicirani, kod drugih je nagovešten unutrašnji život, a neki su potpuno razrađeni. Sve je to, reklo bi se, učinjeno sa razlogom, a ne iz nemarnosti ili neznanja, srazmerno sa ulogom koju ti likovi imaju u filmu. Kod većine likova, kada na red dođu scene suočavanja sa nasiljem, to ima jak efekat na gledaoca. Ovde je ipak Fulči najviše zainsteresovan za građenje sveta “sa one strane” a ljudski likovi ga manje zanimaju, iako su oni uglavnom zadovoljavajuće napisani ili makar skicirani, onoliko koliko je potrebno kod ove vrste pristupa. Deo koji objašnjava prošlost hotela i sudbinu zdanja i glavnih junaka je veoma dobro napisan, i, kao i proza kojom je inspirisan, odiše iščekivanjem neumitne propasti. Povremeno loša sinhronizacija može da zasmeta, ali ne previše. Ja sam gledao englesku verziju filma, a postoji i italijanska verzija.

Fulči je nakon ovog filma imao nekoliko zanimljivih naslova (veoma dobar HOUSE BY THE CEMETERY, solidni NEW YORK RIPPER i MANHATTAN BABY) i nekoliko gledljivih (AENIGMA, A CAT IN THE BRAIN) ali lišenih bilo kakvog duha i one stare energije koja je krasila njegova glavna horor (ZOMBI 2, CITY OF THE LIVING DEAD, THE BEYOND, HOUSE BY THE CEMETERY) i giallo (SEVEN NOTES IN BLACK, LIZARD IN WOMAN’S SKIN, DON’T TORTURE A DUCKLING) dela. Njegov zlatni period (što se horora i gialla tiče) obuhvataju filmovi iz sedamdesetih i početka osamdesetih, a njegov doprinos ovim žanrovima, a posebno hororu je neosporan i oseća se pre svega u mnogim kasnijim gory hororima. Uprkos tome, sigurno je da Fulči zaslužuje još više priznanja.

Ocena 4+/5