SATAN’S LITTLE HELPER (2004)
(napomena: tekst je objavljen pre 12 godina na mom bivšem blogu Cinematic Nightmares)
Ovaj zanimljivi mali film je označio povratak Džefa Libermana (Jeff Lieberman), prilično zapostavljenog reditelja. On je odgovoran za veoma dobar slešer JUST BEFORE DAWN (1981), kao i za osrednji horor BLUE SUNSHINE (1977). Nakon dosta godina snimio je ovaj prilično dobar niskobudžetni horor i potvrdio svoj rediteljski kvalitet.
Dagi (Alexander Brickel) obožava igricu „Satan’s Little Helper” u kojoj njegov junak pomaže Satani u ubijanju i uništavanju. Njegova sestra Džena (Katheryn Winnick) dolazi sa studija glume u posetu porodici za Noć veštica da bi, kao i ranije išla da sakuplja slatkiše sa Dagijem. Ali kada sa sobom dovede momka Aleksa (Stephen Graham) Dagi je veoma razočaran i ljut. On odlazi na ulicu da bi pronašao Satanu i ubedio ga da ubije Aleksa. Na njegovo oduševljenje, sreće čoveka sa maskom Satane (Joshua Annex) kako slaže telo ubijene osobe pored lutke na tremu (Dagi je ubeđen da je ovo pravi Satana i da je ubijena osoba dobro našminkana lutka). Na Dagijevo insistiranje ovaj pristane da ubije Aleksa, a prihvata i da Dagi bude njegov pomoćnik. Prateći ga svuda po gradu, Dagi postaje svedok ubistava koje „Satana” čini, i dalje verujući da su u pitanju efekti šminke. Njegovoj sestri i majci (Amanda Plummer) postaje sumnjivo ponašanje „Aleksa” u kostimu Satane. Kada se pravi Aleks oporavi od povreda, Džena i on će pokušati da stanu na put ubici.
Inteligentnim scenarijem i veštom režijom Liberman uspeva da nas tokom većeg dela filma uvuče u svet svojih junaka, koji je istovremeno strašan i smešan. Ovde nema “hahaha” smeha, ali humoristički efekat uglavnom proizilazi iz kontrasta ponašanja likova u šarenom okruženju za vreme Noći veštica (odlična fizička gluma lika koji igra ubicu dosta doprinosi utisku). Reditelj nas uvlači u priču postavljajući jasan kontrast između događaja i okruženja u kome se odvijaju – fotografija je puna živih boja, koje ističu prazničnu atmosferu, a nasuprot tome stoje užasni postupci koje čini ubica maskiran u Satanu. Taj kontrast je povezan i sa jednom od glavnih tema filma, a to je Dagijeva zbunjenost i odsustvo kontakta sa realnošću. U tom kontekstu film može da se posmatra i kao priča o odrastanju.
Odnos Dagija i ubice je jedan od glavnih oslonaca filma i reditelj uglavnom uspeva da ga učini ubedljivim. Glumci su dosta dobri, a najviše se ističe Ketrin Vinik kao Džena i Džošua Aneks kao „Satana”. Aleksandar Brikel je većim delom valjano izneo svoj lik, iako sa scenarističke strane nije uvek imao veliku potporu, pogotovo u drugoj polovini filma gde se njegov lik ne čini previše ubedljivim. Amanda Plamer odlično glumi lujku, izgubljenu u prostoru i vremenu, koja za Noć veštica oblači ćerku u „renesansnu kurvu”.
Kao uzrok Dagijeve zbunjenosti i odsustva kontakta sa realnošću reditelj vidi njegovu porodicu. Sam Dagi je vezan za sestru preko svake mere, majka se ponaša u najmanju ruku čudno a otac je stalno odsutan. Problemi dakle počinju direktno iz porodice, koja ovde i nije baš prikazana kao sigurno utočište, a nastavljaju se upadom zla spolja. Identitet ubice se ne otkriva do kraja, iako postoje određene naznake, ali ništa konkretno, što u krajnjoj liniji nije ni bitno, ako uzmemo u obzir malopre pomenute teme kojima se reditelj bavi, to jest njegov lik je više arhetip i kataliazotor drame.
Film ima nekoliko padova, pogotovo u drugoj polovini. U sceni kada „Satana” ubije Dagijevog oca reakcija porodice je više nego čudna – skoro da nema nikakve emocije sa njihove strane, samo zbunjeno posmatranje. Ujedno, ta scena sadrži veoma loš gore efekat. Na momente, Dagijevo stalno naivno verovanje da su ubistva lažna ili da je ubica Satana, kao i to da je ista osoba u kostimu Hrista zaista Hrist (koga je Dagi pozvao u pomoć) počinju da nerviraju. Nikakve suštinske promene nema u njegovom ponašanju. Jedino kada “Satana” ubije njegovog oca on poveruje u stvarnost ubistva. Iako je Dagijevo odsustvo kontakta sa realnošću ranije naglašeno i dosta bitno za film, ponekad je potrebna stvarno velika količina suspenzije neverice da se sve proguta. Sam kraj filma je odličan i dosta pomaže u popravljanju utiska.
Iako sam po sebi nije slešer, ovaj film pozajmljuje neka gotova rešenja od njega, a uvodi i neka nova pravila, koja su varijacija starih. I ovde imamo lik maskiranog ubice, ali osim toga i setinga tokom praznika drugih sličnosti sa klasičnim slešerom nema. Džena nije final girl i u borbi sa ubicom učestvuje čitava porodica. SATAN’S LITTLE HELPER nije VRISAK, ali nudi zabavan pristup formuli, sa nekim pravilima klasičnog slešera izvrnutim naopako.
Ovaj film nažalost nije dospeo u bioskope, a vremenom je stekao određeni kultni status među poklonicima kvalitetnog horora. On nije bez grešaka, ali njegovi kvaliteti odnose prevagu i čine ga vrednim reprize.
Ocena 3+/5
Оставите одговор