PARENTS (1989)
(napomena: tekst je objavljen pre 12 godina na mom bivšem blogu Cinematic Nightmares)
RODITELJE sam odgledao po preporuci i nisam se pokajao. Žanrovski, u pitanju je vrlo dobra horor komedija. Režije se prihvatio Bob Balaban (znamo ga kao glumca iz filmova IZMENJENA STANJA i 2010), a scenario je napisao Christopher Hawthorne.
O čemu se ovde radi? Nova porodica se doselila u kraj – tata Nik (Randy Quaid), mama Lili (Mary Beth Hurt) i sin Majkl (Bryan Madorsky). Roditelji se lako snalaze u novoj sredini, otac se dobro pokazuje na poslu, ali Majkl ima velikih teškoća da se uklopi. U isto vreme, muče ga strašne noćne more, koje su se, očigledno i pre dešavale. Njegovi roditelji svakoga dana serviraju obilne obroke sa mesom, “ostatke iz frižidera”. To je sve što bi Majkl trebao da zna. On počinje da sumnja da to meso nije životinjsko i da su njegovi roditelji kanibali.
Ono što ovde najviše zanima Balabana je porodica. Radnja fima se odvija pedesetih godina dvadesetog veka, koje su poznate kao period ekonomskog i društvenog prosperiteta i bejbi buma u SAD-u. U startu isfabrikovani ideal i večito podložan promenama, “američki san” je u ovoj dekadi poistovećen sa ekonomskim i društvenim napretkom i kao takav je za mnoge postao opipljiv, a to se skoro uvek odnosilo na pripadnike srednje i više klase. U centru ovih zbivanja je bila porodica, koja je favorizovana kao mesto mira i blagostanja, kao ideal kome treba da teži svaki prosečni Amerikanac, ka ispunjenju američkog sna. Balaban tu i takvu porodicu prikazuje kao površinski idealnu, a u suštini parazitsku, punu skrivenih mrakova i podložnu najrazličitijim uticajima.
Većina scena je snimljena iz Majklove perspektive, a u drugim scenama, pogotovo onde gde se opisuju spoljne aktivnosti porodice, sedeljke sa prijateljima i slično, ismevaju se tadašnji običaji i ponašanje ljudi pomoću prenaglašene orkestarske muzike i glume. Stalno se ismeva „običnost” srednjeklasne porodice. To je očigledno od prvog minuta, kada ovi stižu u novi grad.
Balaban se ne zadržava na tome i zalazi ispod površine. Kroz prve nazanake odrastanja, Majkl uviđa da njegovi roditelji i svet oko njega nisu takvi kakvi se čine. Nešto se od njega skriva. Roditelji rade skrivene stvari iza zatvorenih vrata, tata radi u fabrici posao koji Majkl ne razume. Majklove sumnje se najviše odnose na samu porodicu, na okruženje u kome provodi većinu vremena. Film sadrži scene koje ukazuju na Edipov kompleks, koji može biti jedan od katalizatora Majklove zbunjenosti. Otac je ovde glavna pretnja, ali ne samo u frojdovskom smislu, već za Majkla postaje i vrlo opipljiva, fizička pretnja.
U jednoj sceni, kada u toku noći odlazi po čašu vode, Majkl vidi svoje roditelje kako “vode ljubav” na vrlo čudan način na podu dnevne sobe. Način na koji on vidi ovaj događaj i njegove sumnje u kanibalizam do pred kraj filma neko može posmatrati kao plod poremećene mašte osmogodišnjaka. Ali, ako pogledamo kako je reditelj prikazao Majklovu porodicu i njihove poznanike, videćemo da tu zaista ima mnogo toga “trulog”. Balaban slika svet srednje i više klase koji funkcioniše na osnovu ekspoatacije nižih slojeva i prirodnih dobara. To je svet koji u svojim laboratorijama stvara otrove i atomske bombe i eksperimentiše nad ljudskim telima i dušama. Film nam otkriva njegovo naličje, kako na širem, društvenom, tako i na užem, porodičnom planu. Iza fasade jednoličnih kuća u kojima žive naizgled srećne porodice, kriju se zločini najgore vrste i stvaraju se, uz svesrdnu pomoć drugih društvenih institucija, poslušni i bezlični građani. Kanibalizam je metafora za sve te mrakove iza porodičnih zidova, za koje Majkl shvata da postoje.
Razrešenje Majklove sumnje o kanibalizmu na kraju filma nije baš najsrećnije izvedeno, budući da se tu gubi onirički kvalitet iako film ne odlazi u potpunosti na „jeste ili nije” teritoriju.
Jedna od tema filma je uloga vođe i sluge unutar porodice. Film razmatra šire društvo kroz prizmu porodice. Tata je ovde glavni, mama balansira između muža i sina (ona je “konvertovana” od strane muža) a sin je taj koji treba da prihvata sve što mu se servira i nastavi porodičnu tradiciju. Kroz ceo film se naglašava da Majkl nije kao njegovi roditelji (reči njegovog oca), što možemo povezati i sa već pomenutim dečijim strahovima odrastanja. Takođe, stariji žele mlađima preneti svoje obrasce ponašanja, običaje i norme, pri čemu se mlađi ne pitaju za mišljenje. To je postupak koji se dešava postepeno. To se očekuje i od Majkla. Dakle, koreni zla leže u samoj porodici. Autoritet koji roditelji ispoljavaju nad svojom decom se ovde kritikuje, a preko njega bilo koji oblik društvenog autoriteta. Nade se polažu u mlade naraštaje i njihovu želju i sposobnost da ne prihvataju servirane običaje.
Kao prvi projekat na kome se Balaban našao iza kamere, ovo je veoma vešto režiran film. Horor i komični elementi su ovde vešto spojeni, pri čemu se prednost daje ovom prvom. Balaban je energičan u iznošenju svojih stavova i u potpunosti je skoncetrisan na razotkrivanje mrakova koji leže ispod prividno uglačane površine američke suburbije. U ne – horor scenama on je okrenut parodiranju svakodnevnog života srednje klase. Paralele između ovog filma i Linčovog PLAVOG SOMOTA su očigledne. Kao i kod Linča i ovde su brojne nadrealističke scene u kojima dolaze do izražaja unutrašnja mučenja protagonista, kao i scene prikaza malog američkog gradića, skoro kao iz sapunice. Jedna od stvari koja se obično zamera ovom filmu je sporo uvođenje u događaje. To, po meni, nije nikakav problem, naprotiv, ova i ovakva priča zahteva upravo takav uvod. Kada bi se element kanibalizma uveo ranije tkivo filma bi bilo narušeno.
To što je većinu karijere proveo ispred kamere je dosta pomoglo Balabanu u odabiru i vođenju glumaca. Rendi Kvejd je savršen kao autoritativni otac, glava porodice koji ne trpi pogovore. Njegov lik je mračan i jeziv i čini se kao da će se taj mrak svakog minuta probiti iz njega. Meri Bet Hart igra brižnu majku koja želi da pomogne svom detetu da savlada teškoće vezane za novo okruženje, ali deli stavove muža o Majklovoj budućnosti. Posebno otkriće je Brajan Madorski, koji igra Majkla, osmogodišnjaka koji počinje da uviđa da svet nije baš onakav kakvim ga je do tada zamišljao. U njemu se mešaju zbunjenost, sumnja i strah i Madorski je odličan u svim scenama u kojima se pojavljuje.
Orkestarska muzika Anđela Badalamentija je odlična i savršeno služi svrsi. Osim nje, u filmu ima dosta šlagera i rokenrola (na primer Memoirs are made of this, Dina Martina i Purple people eater Sheba Wooleya).
PARENTS je veoma dobar i nepravedno zapostavljen film talentovanog reditelja.
Ocena: 4-/5
Оставите одговор