Cinematic Nightmares

Karmadonna (2025)

Za ilustraciju većeg dela teksta koristio sam skrinšotove trejlera dostupnog na Jutjubu (© DigiMedia, Buca Productions)

Za početak – izuzetno mi je drago što sam pogledao debitanstski dugometražni film Aleksandra Radivojevića na premijeri 21. decembra, u bioskopu, gde je audio-vizuelni doživljaj (to jest napad na čula gledalaca) pojačan na maksimum. KARMADONA je pre svega film za veliki ekran i svakako ću ga rado ponovo pogledati kada krene u domaće bioskope. Ako se ne varam, domaća distribucija bi verovatno trebala da počne krajem februara ili tokom marta.

Nakon svetske premijere na TIFF (Toronto International Film Festival, u veoma bitnoj i za ovaj film odgovarajućoj sekciji Midnight Madness), film je na australijskom Dark Nights Film Festivalu osvojio nagrade za najbolji scenario i film. Usledilo je još nekoliko internacionalnih festivala, uključujući i španski  Sitges. Iako još uvek nemamo konačnu informaciju o širini distribucije i satnici za domaće bioskope, možda ćemo imati sličnu situaciju kao iz vremena izlaska SRPSKOG FILMA – nakon premijere i nagrada u inostranstvu film se ovde na jedvite jade prikaže u malom broju kasno-večernjih termina – u slučaju KARMADONE imali smo premijeru, pa nakon par meseci sledi bioskopska distribucija, verovatno sa satnicom sličnom onoj koju je imao SRPSKI FILM.

Neko će reći – ali ovakvi filmovi nisu za popodne, kada dolaze deca itd. Ne bih još uvek da ulazim u sadržaj filma i da iznosim razloge zašto ovo nije novi SRPSKI FILM po pitanju ekstremnih scena nasilja i seksa (iako toga ovde uopšte ne manjka i savršeno se uklapa u celinu) – nešto je drugo ovde u pitanju, problem u kontekstu finansiranja i distribucije – slaba ili nikakva dostupnost istinski transgresivnijih sadržaja. A Radivojević je svakako u samom vrhu (istina, ne velikog broja) takvih scenarista i reditelja. Bes zbog nemogućnosti da se snime filmovi kakvi su preko potrebni domaćoj (a i svetskoj) kinematografiji je u KARMADONI itekako prisutan i jedan je od glavnih katalizatora sadržaja, rediteljskog pristupa temama i likovima. Ogroman bes proizvodi stil koji gledamo na ekranu. Uz neosporno rediteljsko nadahnuće i scenarističko znanje, ostatak vrlina (i poneka mana) potiču, rekao bih, od tog besa.

Ne bih da previše dužim, ali želeo bih da počnem sa par impresija iz koliko-toliko bliske prošlosti srpske kinematografije, a sve su vezane za rad reditelja KARMADONE, kao i njegovih prošlih i sadašnjih saradnika. Prvi put sam se upoznao sa filmskim radom i stavovima Ace Radivojevića kao srednjoškolac tokom sada već čuvenih Hronika Festa, negde 2004. godine. Znači, sile (nadajmo se da neće još dugo sedeti na vlasti i srati svetlost na glave ukletih – da parafraziram jednog od mojih omiljenih pisaca) su se debelo zajebale i dale Aci da na Trećem kanalu RTS-a kaže šta misli o srpskoj i svetskoj kinematografiji i filmskim festivalima. Sećam se da sam tada razmišljao o tome kako, eto, ima ljudi koji misle slično kao i ja o domaćim i stranim filmovima i uspevaju da to, za razliku od mene, sroče jasno, efektno, snažno – nije bilo ni najmanjeg dvoumljenja da osoba koja ih izgovara itekako poznaje film (a pogotovo moj omiljeni žanr – horor), dok svoje stavove govori sa maksimalnim ubeđenjem i čestom proizvodnjom neprijatnosti kod zatečenih gostiju. O kako sam uživao! Inače, ako neka dobra duša ima snimak pomenutih Hronika, mislim da bi usrećila mnoge postavljanjem istih na Jutjub.

Ubrzo je stigao i ŠOK KORIDOR, čiju sam drugu polovinu pogledao tokom studija u Beogradu. Savršen duo – Radivojević i Nenad Bekvalac, inserti filmova koje sam delimično poznavao i bio zahvalan za onaj deo koji sam otkrio po prvi put. Uživao sam u reakcijama gostiju, od kojih su neki zapravo imali dosta zanimljivog da kažu na temu emisije, dok su neki bili iskreno iznenađeni i šokirani. Nakon ukidanja ŠOK KORIDORA, posetio sam samo par tribina – to je aktivnost koju bih trebao češće da upražnjavam, budući da one i dalje traju, uglavnom sa Bekvalcem kao solo šokerom i prezenterom filmske ezoterije koju ćete retko ili nikako naći uobičajenim putevima.

ČARLSTON ZA OGNJENKU je bila izuzetno zanimljiva (iako ne bez mana) kolaboracija sa Urošem Stojanovićem (počivao u miru). Par godina nakon toga bomba koja se pravila godinama je ekplodirala među uglavnom nepripremljenom publikom (kako domaćom, tako i stranom) i moje iskreno mišljenje je da nakon SRPSKOG FILMA domaća kinematografija više nije mogla ostati ista, odnosno, da budem precizniji što se tiče tog kliše izraza, nije mogla više da se meri starim aršinima. To se uglavnom odnosi na one gledaoce i krtitičare koji su ga skapirali (još jedan kliše izraz, odnosi se na većinu onih koji nisu skočili na nož i koji su ponudili zanimljiva viđenja filma) i voleli, videli jasan stav, potpunu nezainteresovanost da se bude deo krda.

Naravno, mnogi reditelji su i dalje nastavili da rade isti đavolji posao koji film na svoj snažno metaforički, satirički i crnohumorni način napada. Domaća publika nije bila spremna na tako radikalan zaokret u izrazu, na uranjanje u meta priču o kinematografiji Srbije i evropskih festivala. Bukvalisti su kukali, a većina ostatka publike je bila zbunjena i zgađena. Što ne znači da film nije doživeo podršku – kao što sam već pomenuo, toga je svakako bilo, oduševljenja i kvalitetnih tumačenja namera Radivojevića i Spasojevića. Metafore, meta, film o filmu i kinematografiji, čak i humor crn kao katran i satira groz groteskne i ekstremne scene nasilja, probijanja tabua na više načina – sve je to bilo važno i sveže u prikazu kinematografije i Srbije tog vremena.

I ovde bih se vratio na prvi pasus i utisak o KARMADONI, a to je fokus na satiru, ili još preciznije, na sve ono što se skupilo tokom godina pokušaja, uspelih i neuspelih projekata, na bes i nezadovoljstvo koje su oblikovali priču i žanrovski miks, stav i „udarac“ filma (kako na likove koje na narativnom planu reditelj stavlja ispod čekića, tako i na gledaoce). Tu dolazimo do zanimljivog zaključka da kod Radivojevića, ono što kao reditelj i scenarista ima da kaže oblikuje sam film u svakom smislu, ali rezultat je potpuno suprotan filmovima koji su jedna od glavnih meta njegove satire, pre svega njegovog prethodnog bitnog rada (SRPSKOG FILMA) , to jest tekst je ipak glavni bez obzira na snažan podtekst, a u suprotnosti sa „smuti pa rasipi“ dramaturgijom velikog broja srpskih filmova u poslednje dve i kusur decenije. Kod onih gde reditelji od silne želje da ispadnu pametni i bitni zaborave na tekst – priču, likove, ubedljivost – na kraju krajeva i žanr. Reč od koje mnogi reditelji i scenaristi i dalje zaziru, iako je tu situacija trenutno malo bolja.

Dakle, Radivojević zna zanat, ima narativni (multi)žanrovski film u malom prstu i uspeva da organski uskladi tekst i podtekst, uz vizuelni deo koji priča priču, a koji je odvrnut na jedanaest. Preterivanje, groteska i šok su name of the game u KARMADONI, a uglavnom dobro usklađeni narativni i idejni slojevi uspevaju da drže sve na okupu i (opet uglavnom) bez nepotrebnih rediteljskih iskoraka.  Triler, akcija, horor, likovi koji vrište poentu u lice (i uvo) drugim likovima, udar na čula gledalaca u svakom smislu. Drugim rečima, uprkos pomenutom vrištanju poente, ovaj film je daleko od nevešte verzije pripovedačkog (bukvalnog i prividnog) haosa, iako uranja u malopre pomenutu grotesku i preterivanje – bez klasičnog popovanja, ali sa energijom koja to može da sugeriše nenaviknutima na Radivojevićev umetnički izraz. Ima ovde slojeva i slojeva, manje i više suptilnih, koji su nam dati za istraživanje.

Film prati Jelenu (odlična Jelena Đokić), ženu koja u toku kratkog vremenskog perioda kreće u akciju razračunavanja sa osobama i institucijama koji zagađuju umove i tela društva kroz savremene tehnologije – lajf kouč influensere sa mračnim javnim tajnama i sklonostima, mafijaše, korumpirane policajce, taksiste siledžije, vlasnike i učesnike rijaliti programa/internacionalnih korporacija… Jelena je poslednjem ciklusu svoje trudnoće – koja se u filmu naziva čudom, gde element uspešne trudnoće u srednjim godinama, kao i sama reč čudo igraju ulogu na više nivoa, od kritike ejdžizma, metaforičkih paralela između čuda i mogućnosti da se snimi jedan ovakav film u našoj sredini, do nekih bitnih narativnih obrta. Njeno blaženstvo prekida onaj koji je i uvodi u „Ms .45 mod“ – niko drugi nego Bog, koji se predstavlja kao Sidarta (glasom ga mastralno dočarava Sergej Trifunović). Od Bude-oličenja mira i dobrote do osvetnika mali je put, a katalizator su gorepomenuti neljudi-zagađivači. I tu negde treba tražiti i razlog izbora samog božanstva (ili „božanstva“) i njegovog delanja. Osoba koja u početku oličava spokoj i blaženstvo, baš kao i naša glavna junakinja, postaje vigilante, po principu Radovana III „Da pobijem govna i gotova stvar!“ Sledi spojler:

SPOJLER Direktna paralela i povezanost između prirode božanstva i glavne junakinje donosi zanimljiv i efektan (i ne baš neočekivan) tvist-zaključak na samom kraju filma. Savršeno logičan, čak i emocionalno zadovoljavajući: Jelena Karmadona/Bogorodica osvete shvata da je mobilni telefon bio samo posrednik bez koga se može i da njena komunikacija sa Bogom dolazi iznutra, to jest da je ona ta Majka koja će ponovo roditi božanstvo i nastaviti započeti posao („Imamo još mnogo toga da uradimo!“). KRAJ SPOJLERA

Prvobitni scenario, od pre deceniju i po, u kome je božanstvo bilo drugačije i bliže religijskim uverenjima ovdašnjeg stanovništva je menjan tokom godina i tako smo došli do ovog, rekao bih zadovoljavajućeg rešenja, ali i onog koje na momente, u par scena, deluje nepotrebno nabacano i proizvoljno (o tome malo kasnije).

U narativnom smislu, film vrlo kratko igra na kartu „da li je ovo stvarno ili plod psiholoških lomova glavne junakinje“ ali prilično jasno, još na početku, daje do znanja da je komunikacija između Jelene i Sidarte stvarna. Ono što je bitnije, time se ne gubi ništa od tematskih slojeva koji proizilaze iz same postavke narativa – naprotiv, oni se time još više osnažuju.  Film se u tom kontekstu može čitati kroz psihološki ključ lomova same junakinje kojoj se gadi svet u koji ipak želi da donese novi život, a sve je to fino povezano sa osnovnom namerom filma – da neljudi koje reditelj (s pravom) prezire prođu kroz satiričnu oštricu i krvopljus dostojan poslednje trećine Stounovih ROĐENIH UBICA i najvisceralnijih momenata Miikea i De Palme.

Vizuelno, film odlično funkcioniše (komentari sa Jutjuba kako sve izgleda jeftino i amaterski sklepano su verovatno plod još uvek prisutnog besa zbog SRPSKOG FILMA – još uvek se ori ona stara „Ali zašto su baš to ime dali filmu, sad nas neće oprati ni Sava ni Dunav, kuku!“, i tome slično). Kamera Aleksandra Jakonića je stalno u pokretu i savršeno pristaje priči, neprekidnom kretanju i transformaciji žene i njenog dugog putovanja kroz noć horora banalnosti likova-zagađivača koji obitavaju po separeima splavova, stanovima mafijaša (odlično upotrebljeni Mima Karadžić u jednoj od svojih najboljih uloga); tu je i kič palata u kojoj se odvija rijaliti „Ludnica“, čiji su papet-masteri Kronjac (Miloš Timotijević u ulozi koja je skrojena za njega – ti izrazi lica, pokreti, govor, pogotovo pred konačni krvopljus, to je u potpunosti pogođeno) i Danica (odlična Milica Stefanović), a njihova lutka kojom upravljaju (barem neko vreme) i hipnotišu ostale učesnike i publiku je Bane (još jedna, veoma dobra uloga pozorišnog reditelja Miloša Lolića).

Bane je, kako sam Sidarta tvrdi, božji sin iskorišćen od strane ljudi, to jest gorepomenutih zagađivača. Shit hits the fan kada se Jelena probije i kroz džunglu i dođe do Ludnice – tu film ulazi u svoj Radovan III-katarzični krvopljus koji ste do sada viđali u stranjskim produkcijama i koji je ovde (uglavnom) odlično izveden. Sam početak (sa instagramerima u parku) ne funkcioniše baš najbolje (geografija u sceni, pucanje, rekao bih da je to moglo efektnije) ali ostatak je uglavnom odlično izveden. Tu imamo i jednu nadahnutu upotrebu numere C`est la vie Dragana Stojnića, ali o muzici malo kasnije. Sledi spojeler:

SPOJLER Ovde dolazimo do vrhunca Timotijevićeve „gnusni kontroverzni psiho-biznismen“ glume, pre i tokom scene kasapljenja Baneta, to jest božjeg sina zarobljenog i prevarenog od strane internacionalne rijaliti-korporacije. Odličan je momenat kada se Kronjac „priprema“ za ono što će uraditi (pre ulaska u prostoriju) – ti izrazi lica, stezanje pesnica, nakon toga replika „Ovo će biti najgledanija emisija ikad!“ – to je Patrik Bejtmen na steroidima. Gradacija ovde juri poput grudve snega niz padinu, pa imamo nekoliko najvećih preterivanja, kreveljenja, one-linera iz reklama i svakodnevnog srpskog (ne)života („Ili jesi ili nisi“ i „I miris, i ukus!“) koja su naterala publiku oko mene na glasan smeh. Ujedno, tu dolazimo do prvih stvari koje bi mogle da zasmetaju u ovom, kao što sam više puta pomenuo, inače odlično osmišljenom i realizovanom filmu. Prva je sam lik Baneta, koji na momente deluje pomalo nejasno. Čuo sam par žalbi u tom smislu i mogu da ih razumem. Ipak, mislim da sam lik funkcioniše dobro u već pomenutom kontekstu božjeg sina kojeg su ljudi iskoristili, prevarili i ubili. U tom smislu, sama scena kasapljenja nije mi štrčala jer sam je posmatramo kao groteskno-crnohumornu verziju razapinjanja i ubistva Hrista. Ako njegov lik i sudbinu posmatramo kao metaforu ubijanja iskre „božanskog“, dobrog, umetničkog nadahnuća, sjebavanja svega vrednog od strane ljudi (to jest skoro svih spodoba u filmu), onda Bane funkcioniše sasvim u redu kao lik, iako mogu da razumem primedbe. KRAJ SPOJLERA

Drugi problem koji se javlja u filmu je već pomenuto vrištanje poente u uvo, što par momenata iz filma čini suvišnim. Ok, ušao sam u ovo bivajući savršeno svestan da se film služi preterivanjem, groteskom, artificijelnošću, vrištanjem, dranjem, brbljanjem, ponavljanjem – nisam očekivao tihu tugu i radost banalne svakodnevice i izgled poverty porn festivalskog filma, nisam očekivao ćutanje i gledanje u sivi zid. Ovo je, uostalom, Radivojevićev stil, dođavola, pa nisam ni ekstremne scene iz SRPSKOG FILMA shvatao bukvalno, pa je jasno bilo da ni ovde ne treba očekivati paskaljevićevski (ili njemu sličan) stil. Dakle raspričanost i vrištanje poente o korporacijama ne predstavlja problem prvih nekoliko puta ( a i Sergej to igra – i to samo glasom – savršeno uverljivo i prirodno, pa osećaja nepotrebnog ponavljanja nema) ali onda dolazimo do scene „odrastanja malog Bude“ za koju smatram da je mogla da se skrati ili čak potpuno izbaci. Montaža kadrova koji prikazuju razaranje planete i života, užase koje su ljudi napravili oružjem, više deluje kao neki bolji Jutjub esej na sličnu temu (već pomenutu u filmu par puta pre toga) i nekako nisam mogao da je uklopim u film. Cela scena odrastanja Boga i prikaza entiteta koji mu se povremeno mešaju u posao kreacije je već opisana ranije i deluje mi dramaturški nedovoljno ubedljivo, a pogotovo njen deo sa montažom kadrova koji sam malopre pomenuo.

Muzika Skaja Viklera je odlična, više utopljena u pozadinu od one u SRPSKOM FILMU i funkcioniše kao puls filma, koji kuca zajedno sa scenama ili nadograđuje tišinu. Manje je tema koje se mogu izdvojeno slušati (ili ih se ja ne sećam), ali to ne znači da je skor manje kvalitetan – naprotiv! Takođe vredi pomenuti i pesme koje Radivojević veoma dobro upotrebljava u filmu. Tu je Alisa (za koju sam samo čekao kad će da se pojavi!) tokom scene u stanu mafijaša Najdana (Mima Karadžić), oca ubijenog guru-influensera/pedofila Bekse (Petar Strugar). Na splavu „Titanik 2“ (odlično ime!) se čuje turbo-folk pesma koju nisam uspeo da identifikujem (refren „Rodiću ti sina“ mi ne znači ništa), a tokom krvopljusa u poslednjoj trećini čujemo već pomenutu Stojnićevu „C’Est La Vie“. Film za celu porodicu – sa pevanjem i pucanjem!

Kad smo kod toga, mogu reći da KARMADONA jeste film koji se obraća široj publici. Iako na projekciju ne bih vodio mlađu decu, ne vidim problem gledanja od strane tinejdžera srednjih godina koji razumeju žanr i filmski su pismeni. Takođe, kao što sam već napisao, ne očekujte ovde horor kao većinski žanr – on je sveden na elemente kojima je prošaran film. Primarni žanrovi su triler, crna komedija i akcija. Ni SRPSKI FILM nije horor u klasičnom smislu, iako ga tamo ima znatno više. Ovde reditelj uglavnom uspešno drži narativne konce pod kontrolom, koristeći iskreni bes i satiru kao osnovu od kojih polazi.

KARMADONA je puna scena, replika i momenata koji su dobro pogođeni. Kroz već pomenutu grotesku i preterivanje, vide se prilično duhoviti vizuelni detalji, kao što je vorholovski kolaž Nikole Tesle, Če Gevare, Svetog Save i Ratka Mladića u Najdanovom stanu. Pomenuo bih i drugačiju vrstu vizuelnog elementa-namigivanja publici (makar sam ga ja tako shvatio), a to je prvi kadar u filmu – krupni plan lica bebe, odmah nakon natpisa „Film Aleksandra Radivojevića“. To sam video kao zezanje na račun nagomilane negativne percepcije scene sa bebom iz SRPSKOG FILMA. Ubrzo shvatamo da je pomenuta beba deo reklame protiv pušenja, u kojoj učestvuje Bane. Reklamu gleda Jelena na telefonu u parku i kamera iz ekrana telefona izlazi u povišenu realnost junakinje i okoline, tuču dece za telefon i druge vrste nasilja oko Jelene, da bi zatim otišla u noćni inferno prestonice Srbije.

Gledajte KARMADONU na velikom ekranu. Ako je niste pogledali na premijeri, snažno vam preporučujem da je ispoštujete kada krene u bioskopsku distribuciju (a ako ste je već pogledali, repriza je odlična opcija, jer KARMADONNA je eye-candy koji to traži). Tako ćete u potpunosti osetiti vizuelne i auralne divote koje su vam pripremili ljudi koji snimaju filmove kakve bi i sami želeli da gledaju. I ne manje bitno – ljudi koji itekako imaju šta da kažu.