Cinematic Nightmares

HELLRAISER (1987)

(napomena: tekst je objavljen pre 12 godina na mom bivšem blogu Cinematic Nightmares)

Kristi Koton: “Ko ste vi?”

Glavni Kenobit: “Istraživači udaljenijih regiona ljudskog iskustva. Demoni za neke, anđeli za ostale.”

Klajv Barker (Clive Barker) je zasigurno jedan od najvažnijih pisaca i umetnika današnjice. Tu titulu je obezbedio još na početku svoje karijere, zbirkom priča KNJIGE KRVI (BOOKS OF BLOOD) izdatih u šest tomova tokom 1984. i 1985. godine. Da se samo na tome zaustavio, ta genijalna zbirka bi bila više nego dovoljna za upis u istoriju. Ređala su se (uglavnom) odlična dela: novela THE HELLBOUND HEART (koja nas ovde najviše i zanima), zatim odličan horor roman IGRA PROKLETSTVA (THE DAMNATION GAME) kao i mračno-fantastični ali ne baš horor roman UTKANI SVET (WEAVEWORLD) i nešto slabiji ali i dalje dobar roman VELIKA I TAJNA PREDSTAVA (THE GREAT AND SECRET SHOW).

Nakon prilično slabe ekranizacije Barkerovog scenarija za jednu priču iz KNJIGA KRVI (Rawhead Rex) od strane reditelja Džorža Pavloua (George Pavlou), Barker odlučuje da sam snimi film po svojoj noveli The Hellbound Heart (izdatoj 1986. godine). Tako je nastao film HELLRAISER (kod nas distribuiran kao GOSPODARI PAKLA). Odlučio sam da ga repriziram, kao i njegov prvi nastavak (o njemu u zasebnom tekstu) i potvrdio svoje mišljenje o ovim filmovima.

Frenk (Sean Chapman) želi da dođe do krajnjih granica ljudskog iskustva pomoću misteriozne kocke koju treba rešiti, što otvara nova vrata percepcije. Ono što dobija je večno ropstvo u svetu u kome obitavaju Kenobiti, demoni koji u svojim sadomazohističkim eksperimentima nad ljudima prelaze granice između bola i zadovoljstva. Porodica Frenkovog brata, Lerija (Anrew Robinson) će uskoro morati da se suoči sa svetom za koji nisu ni sanjali da postoji. Frenk želi da pobegne iz dubina pakla, a nekoliko kapi Lerijeve krvi prosute na podu tavana gde je Frenk rastrgnut će ga vratiti nazad, ali još uvek nedovoljno razvijenog. Za potpun oporavak potrene su mu žrtve koje će mu dovoditi Lerijeva zena Džulija (Clare Higgins), njegova bivša ljubavnica i partnerka u istraživanjima (tada još samo fizičkih) granica iskustva. Lerijeva kćerka Kristi (Ashley Laurence) će uskoro otkriti tajnu koja se krije na tavanu. Još veći problemi nastaju kada Kristi reši kocku i Kenobiti dođu po svoje.

U ovom filmu se najbolje pokazuju Barkerove tematske preokupacije – kod njega ne postoje granice, prividno udaljeni svetovi su pomešani i grade nove svetove koji egzistiraju ispod tanke površine „normalnog sveta”. Kod Barkera, natprirodni užasi napadaju i izjedaju ovaj nas fizički svet. Ti užasi su takvi posmatrani iz ljudske perspektive, a Barker se trudi da i drugoj strani da reč.

U ovom filmu se najbolje pokazuju Barkerove tematske preokupacije – kod njega ne postoje granice, prividno udaljeni svetovi su pomešani i grade nove svetove koji egzistiraju ispod tanke površine „normalnog sveta”. Kod Barkera, natprirodni entiteti napadaju i izjedaju ovaj nas fizički svet. Ti entiteti su užasni posmatrani iz ljudske perspektive, a Barker se trudi da i drugoj strani da reč.

Bol i zadovoljstvo su neraskidivo pomešani, a ljudsko meso je igralište neljudskih sila. Te sile su oličene u Kenobitima, „istraživačima daljih regiona iskustva”, koji svoje žrtve izlažu neprekidnim i ekstremnim sadomazohističkim eksperimentima. Njihov dizajn je potpuno u skladu sa time: pirsinzi, čiode koje vire iz glave, kožna odela koja zasecaju ljudsku kožu. Originalne kreacije u svakom smislu. Glumci koji ih igraju su perfektno dočarali ove likove: Doug Bradley igra glavnog Kenobita (Lead Cenobite), u kasnijim nastavcima poznatog kao Pinhed (Pinhead), Grace Kirby igra ženskog Kenobita (Female Cenobite), a tu su i Nicholas Vince kao Chatterer i Simon Bamford kao Butterball.

Kenobiti su demoni ljudskog mesa, potpuno predani svom poslu. Pomoću lanaca i kuka raskidaju meso, dovodeći do ekstrema sadomazohističke eksperimente (rituale). Oni koji tragaju za novim izvorima zadovoljstva (a time i saznanja) dobijaju mnogo više od onoga što su želeli. Ali, iako Kenobiti jasno kažu u filmu da je njihov zadatak istraživanje daljih granica iskustva i osvajanje novih predela saznanja, iako sam Frenk u jednom momentu kaže da su mu Kenobiti podarili iskustvo van svakih granica, u obliku neraskidivo pomešanog bola sa zadovoljstvom, ipak njihovi eksperimenti imaju oblik kazne. Na neki način, to postaje kazna za one koji žele da upoznaju nove svetove.

Ovde Barker pravi direktnu vezu između čulnih zadovoljstava i žudnje sa zabranjenim, neki bi rekli sa grehom. Samo što ovde kazna za taj greh nema oblik hrišćanske kazne u večnim mukama pakla. U paklu Kenobita prokletstvo uključuje bol ali i zadovoljstvo, nerazdvojivo jedno od drugoga i dovedeno do ekstrema, tolikih da ni ljudi kao što je Frenk na to nisu računali. Ti i takvi ekstremi prevazilaze njihove želje i moći poimanja, pa zbog toga i postaju neka vrsta kazne.

Džuliju definiše potisnuta žudnja za istraživanjem novih predela iskustava kroz vezu sa Frenkom. Ta žudnja je glavni faktor pri odluci da mu pomogne dovodeći mu žrtve. Živeći sa Lerijem, ona je potiskivala svoja osećanja i želje, a kada joj se ukazala prilika da obnovi staru vezu, ona će to i učiniti, bez obzira na sve prepreke. U tom smislu, film iznosi na videlo mračne porodične tajne i posledice koje nastaju kada nagoni izbiju na površinu.

Pre ovog filma, Barker je režirao samo dva eksperimentalna kratka filma (SALOME i FORBIDDEN), a ovde se pokazao kao pravi majstor telesnog horora, sa jakim gotskim i nadrealnim elementima. Film je natopljen mračnom atmosferom, u njemu se kombinuje telesni horor, gotik SM ikonografija i odlična gluma u čvrstu celinu. Efekti maske su odlični i daju poseban kvalitet filmu. Budžet za ovakav film je bio izuzetno nizak (oko milion dolara). Lokaciju kuće porodice Koton je Barker iskoristio do maksimuma iako je snimanje u kući delimično ograničilo pokrete kamere. Jedina ozbiljna zamerka ide samom kraju filma, koji na momente izgleda kao da je rađen na brzinu. Barker je objasnio da na kraju nije ostalo vremena i novca za profesionalno odrađene vizuelne efekte i da je zaista i snimano brzo, ali da je uprkos tome on prilično zadovoljan krajem. S obzirom na budžet, može se reći da je Barker ostvario većinu onoga što je želeo u filmu, ali ostaje da zamišljamo kako bi to izgledalo sa poboljšanim efektima na kraju filma. Takođe, ono što je bitnije, sam način na koji su Kenobiti poslati nazad u pakao deluje čizi i pomalo nelogično, tj. najveći problem to što je Kenobite uopšte moguće vratiti nazad, što je potpuno suprotno od onoga što smo ranije videli u filmu. Zbog drugih, ogromnih kvaliteta koje film poseduje, mozda bi mogli da zažmurimo na jedno oko.

Kada govorimo o glumi, ona je sjajna, a posebno se ističu Clare Higgins i Doug Bradley. Ono što je karakteristično za Barkera je njegova neskrivena simpatija prema monstruoznom odnosno „monstruoznom“, samim likovima onostranih entiteta u kojima pronalazi specifičnu lepotu i nova značenja. Dakle, ponovo, granice ne postoje.

Treba pohvaliti fenomenalnu muziku Kristofera Janga (Christopher Young, HELLBOUND: HELLRAISER II, THE DARK HALF). Prvobitnu (odličnu) verziju muzike, koja se Barkeru veoma dopala, je snimio eksperimentalni/ industrial bend Coil, ali je odbijena od strane studija, a kasnije izdata posebno. Jangove vrlo mračne orkestarske kompozicije u kojima se mešaju gotsko-elegantni i preteći tonovi su sjajno prožele dešavanja u filmu.

HELLRAISER je postao moderni klasik a njegova snaga, žestina u prikazivanju prizora telesnog horora (u čemu je nastavak otišao još dalje) i istinski originalna autorska vizija, ostale su inspiracija budućim filmadžijama i putokaz za ostvarivanje njihovih ciljeva.

Ocena: 4/5