Cinematic Nightmares

Fright Night (1985)

(napomena: tekst je objavljen pre 12 godina na mom bivšem blogu Cinematic Nightmares)

Osamdesetih je snimljeno mnogo filmova koji su spajali horor i humor. Među njima se ističu URLIKANJE (THE HOWLING) i GREMLINI (THE GREMLINS), Džoa Dantea (Joe Dante), AMERIČKI VUKODLAK U LONDONU (AN AMERICAN WEREWOLF IN LONDON), Džona Lendisa (John Landis), ZLI MRTVI 2 (EVIL DEAD 2: DEAD BY DAWN), Sema Rejmija (Sam Reimi), POVRATAK ŽIVIH MRTVACA (RETURN OF THE LIVING DEAD), Dena O’Benona (Dan O’Bannon), kao i MOJ SUSED JE VAMPIR (FRIGHT NIGHT), Toma Holanda (Tom Holland), o kome će ovde biti reči. Ovi filmovi, kao mnogi drugi horori iz tog doba koji nisu imali elemente humora, su pokušavali da staru žanrovsku baštinu (vukodlake i vampire) sagledaju na svež način, i velikim delom su uspevali u tome, pre svega zbog odličnog spoja starih rešenja i novih ideja, zajedno utopljenih u smisao za filmično i ljubav prema hororu. Uživao sam u ponovnom gledanju filma FRIGHT NIGHT i podsetio se starih, da ne kažem dobrih, VHS dana.

Glavni junak filma Čarli Bruster (William Ragsdale) otkriva da je njegov novi sused Džeri (Chris Sarandon) vampir. Kada njegova majka, a zatim i policija, ignorišu njegova upozorenja, i kada se nađe u opasnosti od kreature noći, u pomoć će pozvati devojku Ejmi (Amanda Bearse) i prijatelja “Zlog” Eda (Stephen Geoffreys), kao i voditelja horor serijala o vampirima (koji redovno gleda) Pitera Vinsenta (Rody McDowall). Niko od njih ne veruje u Čarlijevu priču pa svi pokušavaju da ga razuvere tako što će Džeri (uz prethodni dogovor sa njima) popiti svetu vodicu, koja je zapravo obična voda, jer, kako im Džeri kaže, ispijanje svete vodice se protivi njegovoj novootkrivenoj veri. Slučajno razbijeno ogledalo u kome nema Džerijevog odraza će uveriti Pitera da je Džeri ipak vampir. Kada mu prijatelj i devojka budu savladani i preobraženi u vampire, Čarli i Piter se udružuju protiv komšije i njegovog sluge (Jonathan Stark), u isto vreme pokušavajući da povrate Ejmi.

Tajna uspeha ovog filma leži u nekoliko stvari: duhovitom scenariju, glumi, poletnoj režiji i odličnim praktičnim efektima. Scenario je pametan, sa balansom solidno izgrađenih likova za koje brinemo, zanimljive priče i kvalitetnog horora. Likove su uglavnom maestralno oživeli glumci: Regsdejl je ubedljiv kao kid next door koji mora da se snalazi u teškoj situaciji kada mu većina okrene leđa. Veoma su zanimljivi sporedni likovi – Mekdaual kao ostarela ex-zvezda vampirskih filmova čija poljuljana vera u život biva vraćena pri sukobu sa istinskim zlom, a tu je i Evil Ed, lik po kome mnogi (me included) najviše pamte ovaj film, u genijalnom izvođenju Stivena Džefrisa. Kris Sarandon je uglavnom ubedljiv kao vampir – zavodnik. Na momente je njegova gluma u opasnosti da postane drvena i sklizne u patetiku, ali se to ipak ne desi u potpunosti.

Okruženje u kome se likovi kreću je američko predgrađe osamdesetih, drugačije od onog iz ranijih decenija: porodice nisu na okupu, glavni lik živi sa majkom, a otac se ni ne pominje. U takvo okruženje zlo nadire spolja, našavši idealno mesto za “ishranu” u već trulom okruženju. Varijacija na ovu tematiku je data u remek-delu Vesa Krejvena STRAVA U ULICI BRESTOVA (A NIGHTMARE ON ELM STREET), izašlom godinu dana ranije, gde samo okruženje proizvodi zlo – što je i ovde naznačeno kao mogućnost.

U prvoj polovini filma ima dosta humora, koji delom proističe iz nerazumevanja Čarlijevih upozorenja od strane okoline, a delom nam pomaže da se saživimo sa likovima. U drugoj polovini humora je manje, a horora više. Holand tretira vampire skoro kao bića koja su izašla iz horor filmova i knjiga u svet naših junaka, u kome se zadržavaju stara pravila. Likovi se služe svojim znanjem o starim trikovima iz vampirskih filmova i literature – kočevima, svetom vodicom i dnevnim svetlom. Tu je i motiv izgubljene ljubavi koju vampir Džeri pronalazi u Ejmi. Likovi su stalno okruženi televizijom i ekranima, koja igra važnu ulogu u priči. U jednom trenutku čak kažu kako je „Do sada sve bilo kao na filmu”. FRIGHT NIGHT je pun referenci na druge horor filmove – Hamerove horore i horore Vinsenta Prajsa, SALEM’S LOT, PETAK TRINAESTI (ovaj poslednji u ne baš pozitivnom svetlu). Režiser gradi jedan svet koji je posveta horor filmu, slično kao Dante i Lendis. To mu, međutim, nije minus na planu horora (kao ni pomenutoj dvojici). Napetost i opasnost su naglašene, a borbe sa vampirima uzbudljive i jezive.

Specijalani efekti Stiva Džonsona (Steve Johnson) su odlični, od transformacija u vampire u ljudskom obličju i u obličju slepog miša, pa sve do tansformacije u vukodlaka. U jednoj sceni čak imamo višestruku transformaciju – iz vampira u vuka, zatim u vukodlaka, i na kraju u ljudsko obličje, čime se naglašava povezanost između vampira i vukodlaka.

FRIGHT NIGHT su očigledno snimali ljudi koji vole horor filmove i to se u svakom kadru vidi. Treba pohvaliti muziku Breda Fidela (Brad Fiedel, THE TERMINATOR, TERMINATOR 2: JUDGEMENT DAY) koja prilično dobro funkcioniše, uz odličnu glavnu numeru „Come to Me“. Na saundtreku se mogu čuti bendovi kao što su Sparks ili muzičari Joey Lamont čiju „Fright Night“ izvode The J. Geils Band. Uzgred, za fanove STRAVE U ULICI BRESTOVA, Lemontovu pesmu „Pride and Joy“ možemo čuti na džuboksu u Harlinovom četvrtom delu.

Nastavak, izašao četiri godine kasnije, je solidan, ali ipak osetno slabiji film. U njemu su Ragsdale i McDowall ponovili svoje uloge. Rimejk, snimljen 2011. godine, je osrednji film ali ne zavređuje veću pažnju.

Ocena 4/5