Dejvid Linč
(1946 – 2025)
Razmišaljao sam se da li da napišem teskt o Linču i o tome koliko su mi značili njegovi filmovi. Sa toliko klikbejt portala koji koriste tragedije kao što su smti poznatih ličnosti, eksploatišući patnju i slavu zarad klikova, nekako mi se nije pisalo. Znamo dobro u kakvom društvu živimo. U društvu zla u kome se, baš danas, 16. januara desila užasna tragedija mladoj devojci koja je, zarad boljeg sutra stajala na putu sa ostalim slobodi okrenutim studentima i ostalim građanima koji su ih podržavali. Pokošena je kolima, a pokosila ju je gamad koja vlada i koja predstavlja istinsko zlo. To me je emocionalno pokosilo. A onda sat vremena nakon toga saznam da je umro Linč.
Umro je jedan od najvećih genija filmske umetnosti. I mi možemo da pokušavamo da opišemo rečima njegovu umetnost, njegov nadrealizam, njegov slojevit prikaz društva i pojedinaca u mašineriji, njegov prikaz mraka u svima nama ali i njegovu veru u snagu svetla i dobrote. Njegovo odbijanje da se povinuje jasnim klasifikacijama, pre svega kroz svoje filmove, ali i u intervjuima. I baš zbog ovog poslednjeg, svi ti opisi ne znače mnogo. On je, jednostavno, bio istinski genije, jedinstven i neizmerno bitan za modernu umetnost.
I eto, ipak sam odlučio da napišem ovaj tekst kao odu njegovim filmovima, odu pobedi istinskog dobra genijalne umetničke kreativnosti nad istinskim zlom banalnosti. Zbog nemerljivog uticaja njegove umetnosti na film, zbog onih koji su Linča iskreno voleli, gledali njegove filmove i pisali o njemu, a i zbog uticaja koji je njegova umetnost imala na mene, opisaću ukratko koliko su mi značili njegovi filmovi tokom sazrevanja, zašto mi još uvek znače i zašto sam siguran da nikada neće prestati da utiču na nas u najširem mogućem smislu dok je filma, sveta i veka.
Jedno od mojih prvih sećanja na televiziju je indirektno vezano za njega, kada sam sa nekih 5-6 godina slušao roditelje kako komentarišu seriju TVIN PIKS, koju su gledali otprilike godinu dana pre toga na TVu. Nekih desetak godina kasnije sam odgledao i TVIN PIKS i oduševio se, a malo pre toga LOST HIGHWAY, koji mi je bio i ostao omiljeni Linčov film. Taj hipnotički, istinski jeziv i originalan film će zauvek ostati u meni.
On je bio pravi reditelj koji do maksimuma koristi vizualenu prirodu filma kao medijuma i umetnosti. Po potrebi i reči, dijaloge i monologe, onda kada je to zaista bilo potrebno. Koristeći se jezikom filma da ispriča svoje priče, simbolički i metaforički prikaže neke životno važne teme koje opsedaju čovečanstvo, koje mu ne daju mira i koje će uvek biti tu, sa nama. Od njegovih prvih kratkih filmova bilo je jasno da dolazi reditelj isntinski originalnog izraza i potpunog ubeđenja u svoju umetničku viziju.
Njegov prvi dugometražni film, GLAVA ZA BRISANJE (ERASERHEAD) je to još više potvrdio. Baveći se nekim od bazičnih ljudskih strahova, nesigurnosti i potreba, smeštajući sve u kafkijanski i industrijski pakao u kome obitavaju glavni likovi, GLAVA ZA BRISANJE je bila i ostala jedno od najupečatljivijih filmskih iskustava sedamdesetih, kao i svih vremena. Njegov ČOVEK SLON (THE ELEPHANT MAN) ostaje jedna od najlepših oda ljudskom dostojanstvu, ali i kritika ekploatacije i dehumanizacije onih koji su obeleženi kao „Drugi“.
Njegova DINA me iskreno nije nikada preterano oduševila, možda zbog moje skoro pa ravnodušnosti prema materijalu, ali očigledno je u pitanju i film gde su Linču ruke bile vezane za neke kreativnije zahvate.
Svoje istinske opsesije istražuje u svom narednom filmu. Pogledajte samo prvih par minuta PLAVOG SOMOTA (BLUE VELVET) i videćete savšen prikaz truleži koja buja ipod naizgled obične, na prvi pogled idilične površine gradića. Divna muzika, travnjak, srčani udar, bube i međusobno ubijanje i mrak koji kuca i čeka da izbije na površinu. Pa njegova revolucija tradicionalne američke (i ne samo američke) televizije kroz bombu pod imenom TVIN PIKS (TWIN PEAKS). Izvrtanje dotadašnjih pravila televizije kroz lagano uvođenje mraka i horora iracionalnosti koji kulminiraju suočavanjem sa istinom o sebi, o instinskoj monstruoznosti običnosti odnosno o montruoznosti u običnosti koja to nije i nikada nije ni bila. Dobrodošli u Tvin Piks!
DIVLJE U SRCU (WILD AT HEART) sam gledao nakon PERDITE DURANGO, Aleksa de la Iglesije i taj Linčov film mi i dalje deluje kao neka razblažena verzija Iglesijinog filma. Svestan sam da ovo može da zvuči čudno i mislm da je WILD AT HEART prilično dobar film, ali ne mogu da se otresem već pomenutog utiska, uz svu moju svesnost različitosti ta dva filma, na narativnom, idejnom i vizuelnom planu. U svakom slučaju, DIVLJE U SRCU vredi pogledati – ipak je to Linč.
Njegov IZGUBLJENI AUTOPUT (LOST HIGHWAY) je hipnotička studija identiteta, nesigurnosti, krivice, iracionalnosti zla, prirode realnosti i nemogućnosti bežanja od sopstvenih mrakova. Kao što sam već napomenuo, taj film je bio i ostao moj omiljeni Linčov film.
Kroz svoju kritiku i ljubavno pismo Holivudu i svim njegovim mračnim i svetlim stranama, Linč nastavlja sa istraživanjem svojih opsesivnih tema u filmu BULEVAR ZVEZDA (MULHOLLAND DRIVE) a kroz film THE STRAIGHT STORY pravi možda i najveći odmak od forme i vizuelnog izraza po kome je postao poznat, nudeći nam odu onoj svetloj strani u svima nama.
Ne mogu da kažem da sam se oduševio njegovim ekperimentom INLAND EMPIRE, iako je i tu bilo istinski uznemirujućih i vizuelno zanimljivih momenata. A njegov „nastavak“ TVIN PIKS serije je još jednom pokazao o kakvom se geniju radi.
Osećam se kao da je otišao neko meni blizak. Ovako sam se osećao (realno i gore od ovoga) kada je 2015. umro Ves Krejven. Tada sam i zaplakao. Verujem da se mnogi danas osećaju isto.
Neka mu je slava i hvala za neizmeran doprinos filmskoj i ne samo filmskoj umetnosti. Počivao večno u filmskom raju!
Оставите одговор