Cinematic Nightmares

PERDITA DURANGO (1997)

(napomena: tekst je objavljen pre 12 godina na mom bivšem blogu Cinematic Nightmares)

PERDITA DURANGO je odličan primer pametne upotrebe žanra. Treći film kultnog španskog reditelja Aleksa de la Iglesije je spoj nekoliko žanrova: kriminalističkog filma, komedije, horora, akcije, road-moviea i špageti vesterna. Pri tome, pomenuti žanrovi su skoro pa organski spojeni u celinu, uticaji se vide ali nisu prenapadni. Ono što je najbitnije, Iglesija koristi žanr kao polazište i sredstvo za iskazivanje autorskih stavova i ličnog viđenja sveta. Pri tome, on nam majstorski priča priču o dva (anti)junaka, magnetski nas uvlačeći u svoj amoralni filmski svet.

Perdita Durango (Rosie Perez) i Romeo Dolorosa (Javier Bardem) su dve osobe kojima je bilo suđeno da se sretnu. Oboje su vođeni snažnom željom da žive život bez granica. Oboje su spoznali svoju mračnu stranu, i ne žele da imaju bilo kakve veze sa svetom “normalnosti”. Nakon što kidnapuju mladi par Amerikanaca, Duana (Harley Cross) i Estelu (Aimee Graham) koje nameravaju da žrtvuju u okultnom ritualu, u međuvremenu bivaju uvučeni u mutni posao prevoženja fetusa od Meksičke granice do Las Vegasa koji vodi mafijaš Marselo Santos (Don Stroud). Na tom putu ih progoni detektiv Vudi (Džejms Gandolfini), a dolaze u interakciju i sa drugim živopisnim likovima.

Aleks de la Iglesija je i u svojim ranijim filmovima voleo da spaja humor i horor, a najbolji primer je film DAN ZVERI (EL DIA DE LA BESTIA), verovatno njegov najbolji film. Ovde nema mnogo scena koje sadrže humor i horor spojene u jedno, ali su česta smenjivanja scena najcrnjeg humora i užasavajućeg horora. Režija je sigurna i čvrsta i ide na to da pomenutim kontrastima i stalnom dozom opasnosti koja visi u vazduhu neprestano drži gledaoca na ivici. Smeh ovde proizilazi više iz neverice i šoka nad pojedinim potezima junaka (od kojih neki i jesu smešni). Jednog trenutka se smejete, a već sledećeg vam smeh zastaje u grlu, shvatajući implikacije tih scena.

A onda dođu momenti horora u kojima do kraja uranjamo u tamnu dušu naših junaka. Neizvesnost i opasnost su glavni sastojci ovog filma i oni čine da rediteljeva poenta bude još jasnija. Naime, svi se ovde ponašaju po svojoj volji, niko ne brine ni za koga, bukvalno nema ni jednog pozitivnog lika. Reditelj koristi likove Perdite i Romea, dva kriminalca i „grešnika“ svake vrste da bi prikazao svet oko njih još užasniji od njih samih. Policija je korumpirana i nesposobna (genijalan je lik Vudija u sjajnoj Gandolfinijevoj interpretaciji), industrija ne samo da eksploatiše radnu snagu već i bukvalno ljudsko meso za svoje najmračnije poslove u sprezi sa mafijom, srednjeklasna američka porodica je ismejana kao mesto gde vladaju pomenuta pravila haosa i koristoljublja pod maskom normalnosti.

Dakako, ni sami likovi Perdite i Romea nisu bolji. Romeovim načinom života upravljaju instinkti koji često rezultuju nasiljem, a nejgova duhovnost i rituali koje vrši su njegov pokušaj da da duhovni (ali i naučni, kako u jednom momentu kaže) svom shvatanju ljudske prirode i života. Njegova ljubav prema Perditi je snažna i jedan je od glavnih emocionalnih slojeva filma. Zapravo, njihova ljubav nalikuje na ludu ljubav (l’amour fou) u koju su verovali nadrealisti. Sama Perdita je tako napisana i (odlično) odglumljena, da od žene koja se svim sredstvima bori protiv sveta koji ju je oblikovao postane žena koja voli i nalazi i zrnca lepog u tom i takvom svetu. Ali život nam često podmeće nogu, pa u njihovom slučaju čak i takva ljubav ne može da stane na put crnilu svakodnevice.

Njih dvoje su savršeni (anti)heroji, i de la Iglesija i ovde demonstrira da su ga uvek najviše zanimali pomereni likovi. Kako Perdita u jednoj sceni kaže Duanu: “Najčudnijim ljudima padaju na pamet najzanimljivije ideje.” Njeni stalni snovi o divljim životinjama koje je proždiru, a u čemu ona nalazi uzbuđenje, govore o ljudskoj animalnoj prirodi i o svetu u kome vladaju instinkti, a kome se predaju naši junaci.

Glumačka podela je sjajna, i može se slobodno reći da su svi do jednog obavili fenomenalan posao na oživljavanju svojih likova. Dvoje glavnih likova su potpuno uživljeni u svoje uloge i zaista je nemoguće zamisliti nekog drugog na njihovim mestima. I sporedni likovi su sjajni, počev od dvoje američkih tinejdžera, detektiva Vudija koji juri Perditu i Romea, mafijaša Santosa i drugih. Ovde treba napomenuti kako su se neki od ovih likova, tačnije sama Perdita Durango i Marselo Santos pojavili kao sporedni likovi u (veoma dobrom) Linčovom filmu DIVLJI U SRCU (glumili su ih Isabella Rossellini i J. E. Freeman), snimljenom šest godina ranije. PERDITA DURANGO nije nastavak Linčovog filma, iako sa njim deli neke sličnosti i na tematskom planu. Ipak, Perdita i Romeo su prilično drugačiji likovi od ljubavnog para Mornara i Lulu, koje su igrali Nicholas Cage i Laura Dern. Od samog početka se vidi njihova priroda od koje oni ne beže i na osnovu koje se rukovode. Može se reći da je film DIVLJI U SRCU blaža verzija PERITE DURANGO, u načinu na koji svoj svet slikaju Linč i de la Iglesija.

Sve sličnosti su tu zahvaljujući koscenaristi PERDITE, Beriju Gifordu (Barry Gifford, saradnici na scenariju su bili, osim Aleksa de la Iglesije i David Trueba i Jorge Guerricaechevarria), na osnovu čijih proznih predložaka su oba filma snimljena. Scenario je odličan, sa jasnim žanrovskim elementima, sa likovima od kojih su neki zaokruženi i čvrsti, a neki su polu-karikature i karikature, ali ne bez razloga – svaki lik ima svoje mesto u scenariju.

Režija je eksplozivna, iskorišćava potencijale scenarija do maksimuma, dodajući velike doze nesputanosti i energije. Aleks de la Iglesija se i kasnije pokazao kao majstor crne komedije (LA COMUNIDAD) a PERDITA DURANGO zasigurno pripada samom vrhu njegovog stvarlaštva.

Ocena: 4/5