Cinematic Nightmares

WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (2011)

(napomena: tekst je objavljen pre 12 godina na mom bivšem blogu Cinematic Nightmares)

Ovaj film rediteljke Lin Remzi (Lynne Ramsay), njen treći po redu, je dočekan uglavnom sa ovacijama kod kritike i publike, pogotovo na festivalima na kojima je prikazan. On jeste bolji od uobičajenih proizvoda koji se serviraju na sličnim manifestacijama, ali ne i toliko da je u pitanju remek – delo kako su mnogi požurili da ga nazovu. Naprotiv, daleko je od toga.

Film govori o Evi (Tilda Swinton), majci Kevina iz naslova koji je počinio užasan zločin i sada leži u zatvoru. Film prati njenu borbu sa unutrašnjim demonima i odnose sa spoljašnjim svetom, njena prisećanja na nekadašnji porodični život kada je pokušavala da uspostavi normalan odnos sa nemogućim detetom. Snimljen je po istoimenoj knjizi koju nisam čitao, tako da odnos knjige i filma ne mogu da komentarišem.

Još jedan u nizu filmova o zloj deci, MORAMO RAZGOVARATI O KEVINU pokušava da bude (anti)triler, drama i horor u isto vreme i da kaže neke bitne stvari o problemima modernog sveta, u ovom slučaju o masovnim ubistvima u školama SAD-a. Ni u jednom od samopostavljenih zadataka ne uspeva u potpunosti.

Što se trilerskog aspekta tiče, ceo film je postavljen kao anti-triler. Vrlo brzo nakon početka filma saznamo sudbine glavnih junaka, koje će takve ostati do kraja, a tragedija se već desila. Naglasak je na psihološkim previranjima likova, a ne na konkretnim događajima. Dakle, naglasak je na pitanju „Kako?“, a ne na „Šta?“ S vremena na vreme se prikazuju preživeli iz tragedije i patnje porodica žrtava. Rediteljka je, dakle, najviše zainteresovana za prikaz psiholoških previranja likova umešanih u priču, pre svega majke. Priča je ispričana kroz flešbekove majke na Kevinovo detinjstvo i nekadašnji porodični život. Činjenica da mi stvari vidimo iz Evine perspektive, kao i način na koji su prikazani likovi, sugerišu da film trebamo posmatrati iz ugla nepouzdanog naratora, ali i taj aspekt filma ostaje nedorečen.

Dakle, kao rezultat Evine borbe sa njenim prvobitnim osećanjima o majčinstvu, njenog straha o neuspehu u ispunjavanju svoje uloge majke (koji je opet komlikovan odjekom njenih prvobitnih osećanja koja su i dalje delimično prisutna), kroz film se provlači i pitanje istinitosti onoga što smo videli, a možda i same odgovornosti glavnog lika za masakr, iako film snažno sugeriše da se tragedija zaista desila i da je Kevin najverovatnije imao direktnu ulogu u njoj. Ali i na tom planu film ostavlja nedorečen utisak. Nisam čitao knjigu, ali čini se da ovde adaptacija nije baš najsrećnije izvedena. WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN pre svega pokušava da bude studija karaktera i međuljudskih odnosa. Da je to izvedeno kako treba, utisak bi bio znatno bolji, ali je film slab na tom, dramskom planu.

Ovde rediteljka postavlja neka bitna, ali uobičajena pitanja: da li je Kevin rođen loš, da li je u pitanju uticaj porodice, ili možda oba? Činjenica je da majka nije bila baš najsrećnija zbog rođenja deteta. Kevin to oseća još u najranijem detinjstvu i koristi svaku priliku da joj zagorča život. Ali čini se da istinski izvor njegovih akcija iz detinjstva nije nedostatak želje majke za potomstvom. Kevin je krivo nasađen još od rođenja i zaključak filma je da on ne bi bio mnogo drugačiji i u situaciji da je majka bila oduševljena njegovim rođenjem. Moj žaključak je da se rediteljka ipak odlučuje za opciju – rođen loš, a okruženje ga je napravilo još gorim. Očevo ponašanje i stvari kojim ga otac uči, kao što je streličarstvo, se uzimaju kao sredstva koje Kevin koristi za izvršenje svojih kasnijih zločina, a iako se sugeriše da je možda Evina hladnoća prema njemu (uz sav njen trud da to pobedi i pokuša da ga shvati i uspostavi bolji odnos) imala određenog uticaja, taj detalj se slabo razrađuje i gotovo zanemaruje.

Očigledno je da Kevin jeste zao i manipulator. Čak i kada se čini da je uspostavio normalan odnos sa majkom, sledeći događaj nam pokazuje da je to bio samo privid i njegova igra. Potpuno drugačije se ponaša kada su u pitanju odnosi sa ocem (John C. Reilly, u prilično mlakoj ulozi) pa otac ne veruje majci kada ova (pravedno) okrivljuje Kevina za razne gadosti, koji vremenom postaju sve gori (ubije sestrinog hrčka, a na kraju i oslepi sestru na jedno oko). Ovaj deo filma poseduje veliki problem jer se rediteljka odlučuje da likove i njihove odnose predstavi crno-belo.

U suštini, ono je najviše sporno je način predstavljanja Kevinovog zla, tvrdnja da je on uvek glavni uzrok svih problema, kao i način na koji njegovi bližnji reaguju na njegova dela. Da ne ulazimo sad u ideološke implikacije te opredeljenosti, tog večitog bacanja krivice na decu i njihove demonizacije. Hajde da probamo da igramo po rediteljkinim pravilima (uz naglasak na „probamo“). Odnosi među likovima su ovde stripovski uprošćeni i podređeni rediteljkinim namerama. Neki kritičari su u tome videli rediteljkin pokušaj pogrešno shvaćenog feminizma kroz crno beli prikaz muško-ženskih likova i odnosa, ali sam film toliko odlazi u grotesku da ni takvo opredeljenje ne shvatamo ozbiljno. Pa tako i analiza filma kroz nepouzdanog naratora ne pomaže puno, jer groteska u prikazu samih likova i utisak opšte nedorečenosti i praznine nas sprečavaju da uhvatimo eventualnu nit i srce filma.

Otac se uglavnom ponaša zbunjeno, nije svestan Kevinovih postupaka i povlađuje mu. Ako je Kevin zao, onda se njegova majka uvek trudi da bude dobra prema njemu, bez obzira na njene početne želje o materinstvu i pokušava da pređe preko svih njegovih loših postupaka. Ali Kevin ne veruje u njenu ljubav, on je ubeđen da ga u dubini duše ona mrzi. Kao što sam već napomenuo, film prikazuje određenu hladnoću Eve prema Kevinu koju ova isijava od početka filma i to jeste konstansta koja se provlači kroz ceo film, kao i prizma kroz koju eventualno možemo posmatrati pojedine scene, pa čak i ceo film, ali svakako se ne radi o mržnji. U jednoj sceni kada se Kevin namerno dvaput ukaki u pelene (koje nosi da bi nervirao roditelje, a ne zato što nije sposoban da sam vrši nuždu) da bi iznervirao majku, ona ga besno gurne i on slomi ruku. Pre tog flešbeka, u zatvoru, u sceni u sadašnjosti, on majci kaže da je to jedina iskrena stvar koju je ikada uradila prema njemu. Kevin nije u pravu, jer ona odmah pokaže kajanje zbog tog postupka i bude uz njega sve vreme do izlečenja.

Dakle, način na koji je lik Kevina prikazan ide u grotesku i nepotrebno preterivanje. Toliko dokazivanje njegove mržnje prema majci je zaista nepotrebno. Rediteljka čini sve da se i sam gledalac oseća neugodno zbog Kevinovih postupaka, ali ja sam se u dosta slučajeva osećao neugodno zbog načina na koji su pojedini postupci predstavljeni, dok su neke scene čist višak. Realističan psihološki prikaz likova nije isto što i kartonsko crno-beli prikaz, što se ovde dešava u većini scena.

Remzi takođe želi i da se igra horora i tu se opet pojavljuje problem, velikim delom povezan sa prethodno iznešenim problemima prikaza likova, kao i sa rediteljkinim nerazumevanjem žanra. Kevinovi postupci kao deteta nisu režirani u horor ključu, niti su istinski jezivi i na kraju se svode na preterivanje i grotesku, terajući vas da se osećate glupo što to uopšte gledate. Na početku ima nekoliko zanimljivih scena. Oseća se vajb ROZMARINE BEBE i u tom smislu imamo delimično efektnu scenu porođaja, tokom koga vidimo samo Evin užasnuti odraz u ogledalu, zatim nakon porođaja nju u katatoničnom stanju u krevetu i njenog muža koji drži bebu.

U scenama u sadašnjosti, rediteljka se zadovoljava ponavljanjima jednih te istih radnji koje treba da ostave neprijatan i mučan utisak na gledaoce, a to se najviše odnosi na scene Evinih pokušaja da se nosi sa novonastalom situacijom, nakon Kevinovog zločina – Tilda Svinton je ovde u nekim scenama odlična, ali u par scena sklizne u patetiku i sve ukupno ovaj deo filma je neubedljiv jer je trebao biti kraći i manje repetitivan. Majka stalno skida crvenu farbu koju joj bacaju na kuću (okej, shvatili smo poentu, ne mora da se crveno pojavi u baš svakom kadru u filmu). Uvrede pa i šamar na ulici ona prihvata bez pogovora i nastavi dalje. Scene njene usamljenosti u kući nakon bezbroj ponavljanja počinju da nerviraju. Ovde bih se dotakao i religijske simbolike koju film dotiče i površno koristi. Eva već svojim imenom sugeriše arhetipski ženski lik, a scena na početku filma, sa njenim kupanjem u paradajzu/krvi, dok nju vidimo u pozi raspeća, sugeriše njen lik kao žrtvu, kao simbol ženske potlačenosti od strane crkve i patrijarhata. Što je teorija koja je sasvim u redu i sa kojom se slažem, ali u kontekstu repetativnosti u prikazu njenog stanja u sadašnjici, kao i prikazu razvoja njenog lika kroz porodični život, film taj deo zamućuje i ostavlja nedorečenim, umesto da ga učini još bogatijim za različita tumačenja ili da produbi njene motivacije.

U suštini, u ovom filmu nema prave drame ili horora, već niza na momente efektnih scena, uz mnogo više onih suvišnih. Rediteljka želi da nam prikaže i žrtve i njihove patnje, ali tih scena nema mnogo. Sam zločin je prikazan u kontekstu prikaza neke vrste Kevinovih mesijanskih fantazija, ali scena ostaje nedorečena. Što se tiče glumaca koji glume Kevina, najbolje se pokazao Ezra Miller, kao Kevin tinejdžer, koji povremeno uspeva da prikaže opipljivu pretnju. Glumcima ne pomaže previše ni scenario (Ramsey i Rory Kinnear).

Na kraju, film ne progovara ništa novo i bitno o takvim užasnim zločinima. Naslovom filma rediteljka nam verovatno želi reći da o tome treba šire diskutovati i preduzimati prave akcije, iako ona ne čini ništa po tom pitanju. Da li je to svesna odluka, želja da se podstakne razgovor i rešavanje problema? Možda, ali sve smo to već videli na drugim mestima, prikazano na isti ili sličan način. Kao studija odnosa roditelja i dece film je mlitav, a o ljudskim izborima i pravima u životu ne govori ništa novo. Eva prvo ne želi dete, pa se onda menja, pa se bori sa nastalim problemima, ali je sve to prikazano crno – belo i na kraju nas ostavlja skoro hladnim. Sam kraj filma je efektan, ali ne pomaže previše ukupnom utisku.

Ocena 2+/5