M (2023)
Novi makedonski film M, u režiji Vardana Tozije, je odličan primer pametne upotrebe žanra u doslednosti autorskoj viziji. Film sam pogledao na 18. Festivalu srpskog filma fantastike, a od ukupno četiri dugometražna filma koja su prikazana na festivalu, M je film koga sam najviše od svih želeo da vidim. Od ostalih dugometražnih filmova, Žarkovićeva ŠALŠA mi je delovala kao potencijalno zanimljiva komedija sa elementima horora – na kraju je tu bilo više horora nego što sam očekivao, što je super, iako ne mislim da je film odličan. Mladenovu RADNIČKU KLASU sam gledao par meseci ranije na Slaughter Horor Film Festivalu (prilično dobar film, odličan festival) a o rumunskom filmu THE SECRET OF PIN UP ISLAND ne bih da se ponovo izjašnjavam.
Veoma mi je drago da me M nije razočarao. U pitanju je odlično režiran, napisan i glumljen film, sa izvanredno upotrebljenim lokacijama koje se organski uklapaju u film. Ovo nije film koji svoje lokacije koristi u stilu: “Aha, imamo post-apokaliptični zombi film, daj neke ruševine i šume, kakve god da su!” – ovde se svaki kadar odlično uklapa u celinu i želeo bih da pohvalim oko za odabir lokacija.
Što se glume tiče, deca su odlično iznela svoje karaktere i ovde treba naglasiti da M nije film u kome su likovi dece zaštićeni i tretirani sa sigurnošću u pozitivan ishod. Gledaoci zaista strepe za njih (ja svakako jesam strepeo), a to se odnosi i na glavnog lika Marka (Matej Sivakov), i ne postoji ona sigurica “neće njega, on je dete” koja je česta u mejnstrim visokobudžetnim filmovima. Odrasli glumci su takođe odlični, i sve vreme sam imao osećaj da gledam film u kome učestvuju ljudi koji potpuno veruju u ono što rade, a to je i potvrdio reditelj tokom razgovora nakon projekcije.
M je post-apokaliptična horor drama, studija odrastanja u izolaciji i želje za kontaktom bez obzira na prepreke. Ima u filmu i jasne kritike ektremističkih izolacionističkih političkih pokreta. Jasna je aluzija na trenutne pokrete ali je film vrlo univerzalan u svojoj nameri, što u ovom slučaju uopšte nije mana.
Karakterizacija likova, pogotovo odraslih, se kreće u sivoj zoni, bez tipičnih „good guys“ grupa i likova. Ovde su i oni koji su na prvi pogled tu da pomažu preostalim ljudima prikazani kao grupe pune ekstremnih i izvitoperenih ideja o borbi i „pomoći“, dok u postupcima par likova koji se na prvi pogled čine ekstremnim i uvrnutim otkrivamo zrnca razuma i logike u svetu ludila.
Nakon jedne od centralnih mučnih scena filma, dodatno vam se zgade sve te grupe koje su se transformisale u sejače smrti, još gore od samih zombija od kojih našim glavnim junacima preti stalna opasnost. Ni deca nisu od samog početka filma prikazana kao neukaljana tim otrovom koji odrasli ljudi sipaju. Ona moraju da razvijaju svoj štit (ponekad pod pritiskom odraslih) da bi preživela, što ih neumitno vodi ka odrastanju i spoznaji zla i smrti.
Sam kraj filma mi je na osnovu tona na prvi pogled odudarao od ostatka filma, ali nakon premišljanja sam se pomirio sa time, čak bih rekao da je ovaj kraj bolji od… ok, hajde da ne idem u spojlere.
Ništa od ovoga ne bi toliko dobro funkcionisalo da likovi nisu odglumljeni maestralno, da režija nije vrlo precizna i odmerena, da lokacije nisu savršeno iskorišćene.
Nakon projekcije filma na gorepomenutom festivalu, usledio je razgovor sa rediteljem, koji je vodio Jovan Ristić. Reditelj Tozija se pokazao kao vrlo zanimljiv i prijatan lik, kome je srce na pravom mestu što se tiče pristupa filmu i borbi protiv tipičnih festivalskih „patnja za izvoz“ filmova iz regiona. Ostaje da mu poželimo uspeh u narednim projektima!
Ocena 4+/5
Оставите одговор