Cinematic Nightmares

GHOST IN THE MACHINE (1993)

(napomena: tekst je objavljen pre 10 godina na mom bivšem blogu Cinematic Nightmares)

U prvoj polovini devedesetih snimljeno je nekoliko (ne preterano dobrih) filmova u kojima su kompjuteri i virtuelna stvarnost igrali važnu ulogu (THE LAWNMOWER MAN, FREEJACK, NIRVANA…). Film o kome ovde govorimo je pokušao da spoji hi-tech triler sa hororom i iako rezultat teško da se može nazvati uspešnim, dobili smo zanimljiv filmić, koji bi bio mnogo bolji da ne pati od slične boljke kao i u prethodnom tekstu pomenuti PULSE, a to je loš scenario. Rediteljka Rejčel Talalaj (Rachel Talalay) se dve godine pre ovog filma nije baš proslavila šestim delom A NIGHTMARE ON ELM STREET serijala, a ovde njena estetika mnogo bolje prolazi.

Serijski ubica Karl (Ted Marcoux), poznat kao “Adress Book Killer”, jer ubija ljude iz ukradenih adresara, a zatim i vlasnika, doživljava saobraćajnu nesreću. Tokom skeniranja mozga u bolnici, njegova “duša” biva prebačena u električni sistem preko moždanih talasa i skenera – opasnost sada vreba iz svakog štekera i ekrana. Njegove sledeće žrtve su Teri Monro (Karen Allen) i njen sin Džoš (Will Horneff), a njima pomaže kompjutrerski zaluđenik Brem Volker (Chris Mulkey).

Dakle, vidi se da originalnost nije bila jača strana ovog scenarija – na primer, Ves Krejven je četiri godine ranije snimio ŠOKERA. Situacije su već hiljadu puta viđene, a u pojedinim momentima, kada film dođe u ćorsokak, poseže se za rešenjima koja su u najmanju ruku smešna, kao što je završnica na Ohio Tech univerzitetu u kome NEMA ČUVARA. Likovi su slabo napisani, a likovi majke i sina su koliko-toliko zanimljivi samo zahvaljujući trudu glumaca, dok su ostali, uključujući hakera i ubicu prilično nezanimljivi. Ali ono što spašava film je energična režija. Naime, rediteljka se ovde baš potrudila i dala veliku infuziju adrenalina filmu. Od zanimljivih prikaza virtuelne stvarnosti, preko jurnjave kroz sisteme, električne kablove i uređaje, uz stalno pokretnu kameru, rediteljka upotrebljava sve moguće vizuelne trikove da prikrije manjkavosti scenarija. U suštini, film nije dosadan iako su situacije stereotipne, a pojedine scene nose određenu dozu napetosti.

Sama ubistva su dobro odrađena, pogotovo prvo iz adresara (imamo i solidnu scenu sna koja sledi nakon njega). Iako ovo nije slešer, ubistvo bejbisiterke Kerol je urađeno po slešer formuli – nakon što ova pokaže grudi dvojici dečaka sledi kazna u vidu električnog udara. Razrešenje filma je očekivano i prilično banalno, ali sa okej setpisovima.

Ocena: 3-/5