Cinematic Nightmares

SRPSKI FILM (2010)

(napomena: tekst je objavljen pre 12 godina na mom bivšem blogu Cinematic Nightmares)

Kada bi se kinematografije pojedinih zemalja označavale bojama, srpskoj bi u poslednjih dvadesetak godina najviše odgovarala siva. Samo onaj ko je to vreme prespavao u pećini nije mogao da vidi potonuće našeg filma u mrtvilo i samodovoljnost. Mnogi veterani, kao i „mlade snage” su učestvovali u degradaciji srpskog filma, a razlozi za snimanje tih „filmova” u dosta slučajeva uopšte nisu bili filmski, kao što ni konačni rezultat uglavnom nije ličio na film, u njegovom izvornom i najzdravijem obliku. Oni padaju uglavnom na svim poljima. Svetove tih proizvoda naseljavaju zgubidani, šverceri, izbeglice, ratni veterani, mafijaši, propali studenti i slični, koji obitavaju u sivilu svakodnevice, jadikuju nad sudbom kletom i povremeno se šale na svoj i tuđ račun. „Crazy Serbs”.

Poslednjih nekoliko godina se stanje polako menja. Snimljeno je nekoliko veoma kvalitetnih filmova, od strane uglavnom mlađih reditelja, koji su svojim delima pokazali poletnost i snažnu filmofilsku svest i želju da se do sada slabo ili nikako rašireni žanrovi iskoriste za iskazivanje autorskih stavova (kao i već postojeći žanrovi, koje je trebalo prvo osvežiti novim rediteljskim pristupima). U zemlji čija kinematografija nije imala preterano jaku žanrovsku tradiciju, ovo su izuzetno značajni potezi. Mnogi od tih filmova su izazvali burne reakcije, neki su dobro prošli u bioskopima, neki nisu, ali je kvalitet i uticaj svih tih filmova neosporan. Među njima se posebno ističe film Srđana Spasojevića pod nazivom Srpski film, koji je obeležio 2010. godinu kod nas (a i šire). Film je izazvao najrazličitije reakcije, od oduševljenja do zgražavanja. Započeo je svoj filmski život na stranim festivalima: South by Southwest u Ostinu, Briselski festival filma fantastike, Fantasia Film Festival u Montrealu. Nakon prikazivanja na nekoliko srpskih i okolnih festivala: premijera na Sinemaniji, zatim Sopot, Vrnjačka Banja (gde je dobio nagradu za najbolji scenario), a u Hrvatskoj Motovun, ušao je u ograničenu bioskopsku distribuciju krajem septembra 2010. godine. Domaćeg DVD izdanja još uvek nema i ko zna kada će ga biti. Film je u uncut verziji izdala američka kompanija Invincible Pictures, a izdat je i u nekoliko evropskih zemalja (Belgija, Švedska, Austrija).

Srđan Todorović igra Miloša, bivšu jugoslovensku porno zvezdu koji živi porodičnim životom sa suprugom Marijom (Jelena Gavrilović) i sinom Petrom (Luka Mijatović). Ali finansijska situacija mu se sve više pogoršava, a njegov san o odlasku iz zemlje i obezbeđivanju porodice je sve manje ostvariv. Tu nastupa Lejla (Katarina Žutić), njegova bivša partnerka iz filmova, koja mu nudi da za velike pare igra u, kako ga opisuje, umetničkom porno filmu koji se snima u Srbiji za strance, a reditelj je Vukmir (Sergej Trifunović), kome je Miloš idealan izbor za svoj film koji će pomeriti granice žanra. Uslov je da Miloš ne sme da zna scenario. Uprkos sumnjičavosti, ovaj potpisuje ugovor. Miloš već na prvom danu snimanja vidi da Vukmirove namere nisu čiste i da su u snimanje umešana i deca. Od brata Marka (Slobodan Beštić), službenika DB-a, saznaje za Vukmirovu povezanost sa njima. Odlučan je da prekine posao, ali Vukmir želi da na sve moguće načine vrati svog glavnog glumca i završi „svoj” film.

Ono što je sigurno i što treba odmah reći – Spasojević je napravio ostvarenje koje po svim svojim karakteristikama želi da uzdrma, uzbudi i natera na razmišljanje i to čini na najbolji mogući način, služeći se zaista FILMSKIM sredstvima, iz doba kada je film kao umetnost i filmski reditelj uživao najveću slobodu. Njegov film se uglavnom oslanja na ostvarenja američkog filma sedamdesetih, a to je doba kada su reditelji pravili kvalitetne i hrabre žanrovske eksperimente, koristeći žanr da bi ispričali neku svoju priču i ostvarili autorsku viziju, a Spasojevićev film je njihov punokrvni naslednik za novi milenijum.

U prvom planu imamo izuzetno uzbudljivu priču koja vas uvlači u sebe i prati se sa zanimanjem i brigom za likove, koji su maestralno napisani i oživljeni i zaista je divno sa koliko očigledne strasti su svi ti ljudi ušli u ovaj projekat. Scenaristi Aleksandar Radivojević (ko-autor kultne TV emisije Šok koridor i ko-scenarista Čarlstona za Ognjenku, Uroša Stojanovića) i Srđan Spasojević nam pričaju našu priču, sa našim likovima, ispričanu filmskim jezikom kakav se kod nas retko ili nimalo ne sreće. Kao rezultat imamo film koji na rediteljskom, scenarističkom, glumačkom i svakom drugom planu pokazuje ogromnu zrelost i hrabrost, kao i rešenost da se uhvati u koštac sa ovdašnjim filmom i našom kinematografijom. Autori su svesni da Srbija nije plodno tlo za to, ali su takođe svesni i da u Srbiji postoji veliki broj onih koji misle drugačije od ustaljenih normi i koji žele da se i njihov glas čuje i njihovi filmovi vide.

Ovo je jedan od onih filmova oko kojih su se lomila i još uvek se lome koplja kao oko retko kog filma u našoj kinematografiji. Očigledno je da je film dirnuo pravo u žicu i progovorio o nekim osetljivim temama o kojima bi većina želela da ćuti. Veliki broj prigovora je dolazila od strane onih koji su se žalili na eksplicitan sadržaj filma, ali je verovatno još bitnije od toga da je sam naziv filma bio veliki problem mnogima. Ljudi su se pitali zašto srpski, pa već nas dovoljno mrze “oni tamo”, još nam je ovo falilo i tome slično. Ali ako pogledamo u prvom planu priču koju film priča i veoma bitno, način na koji je ona ispričana, a zatim i ideje koje stoje iza vizuelnih rešenja, likova i događaja, videćemo da sve to itekako ima svoje mesto u celini, da ništa nije pravljeno sa namerom da se jeftino šokira i da su sve te “sporne” scene, naziv filma energija kojom on odiše, neka od sredstava kojima autori žele da nam prenesu ličnu viziju stanja u Srbiji – i još važnije srpskoj i evropskoj festivalskoj kinematografiji.

Da pođemo od srpske kinematografije. Srpski film se na izuzetno svež i pametan, a pre svega bitan način bavi njome i ispravno dijagnostikuje užas koji prožima poslednjih petnaestak-dvadeset godina ovdašnjih filmova. Vukmir je lik koji sažima sve naše reditelje-kvazi umetnike, koji prave filmove po unapred određenom receptu: kroz vizuelno ravne radove prikazati ljude-žrtve rata, tranzicije, sivilo oko njih, kao i zbunjene individue izgubljene u prostoru i vremenu, sve to začiniti obilatom dozom patetike, poželjno i humora (na srpski način – psovka na svaka dva minuta) i to prodati kao umetnost koja dokumentuje našu stvarnost. Stvarne ljudske nesreće su u takvim filmovima surovo zloupotrebljene i iskorišćene za dobijanje para od države i stranih fondova. Takva estetika je dominirala (i još uvek dominira) srpskom kinematografijom i ona je glavna meta Srpskog filma. Zbog toga i film nosi taj naziv – ne da bi blatio Srbiju, kako su dežurni dušebrižnici pomislili i požurili sa pljuvanjem, već da bi satirizovao srpsku i evro-fondovsku kinematografiju.

Vukmir je reditelj – kalkulant koji zna šta prolazi na tržištu (stranom i domaćem) i to i snima, uz to proglašavajući svoje filmove vrednim umetničkim delima. On je potpuno predan ne odustaje od zacrtanog puta i ne bira sredstva da ostvari namere. Za svoje filmove on kaže: “Umetnost, gola umetnost. Istina. Pravi ljudi, prave situacije, pravi seks. Minimum montaže.” U suštini (i tu dolazimo do upotrebe motiva pornografije i snafa u kontekstu opisa srpske kinematografije) Vukmirov film koji ovaj snima sa Milošem je in-your-face metafora filmova kakve sam malopre pomenuo a pornografija i posebno snaf su ovde metafore za način prikazivanja ljudi i njihovih sudbina u tim filmovima – eksploatatorski, onaj koji uništava sve ljudsko i životno i banalizuje sudbine pravih žrtava. Ti filmovi se snimaju po unapred određenom principu – mi vama novac, vi nama film o žrtvama. Baš kao što Vukmir kaže: „Moji klijenti tačno znaju šta žele, a ja vrlo dobro znam šta radim”. Scena sa bebom koja dolazi nakon Vukmirovog govora je najkonkretniji prikaz tog opredeljenja, silovanje i uništavanje poslednje mrve ljudskosti i ljudskog duha, mogućnosti za pristojan život i napredak, eksploatacija patnje i nevinosti i njihovo pretvaranje u sredstvo za zaradu i plasiranje nakaradnih „umetničkih dela” (sve pod opravdanjem da je to zaista umetnički čin). To se odnosi i na iskorišćavanje dece u našoj kinematografiji, koja pamti nekoliko ogavnih slučajeva eksploatacije zarad “umetnosti”, odnosno bolesnih rediteljevih ideja (na primer Paskaljevićev film San zimske noći – snažno kritikovan i razotkriven u jednoj od epizoda Šok koridora – u kome je stvarni autizam devojčice i druge dece iskorišćen za “metaforu o autizmu ovih prostora”). Nasuprot tom “filmu”, u Srpskom filmu se ni u jednoj od spornih scena sa decom ona ne pojavljuju zajedno sa drugim glumcima (plus, sama beba nije prava već majstorski rad Miroslava Lakobrije), sve je rešeno pomoću lutaka i montažnih trikova, a ono što je još bitnije, sam kontekst tih scena sa decom je potpuno drugačiji od konteksta scena sa decom iz drugih filmova koje Srpski film kritikuje. Ta kritika, se, kao što sam napomenuo, ne odnosi samo na srpsku kinematografiju, već na način razmišljanja pri finansiranju i snimanju festivalskih evropskih filmova, pa i nekih američkih filmova sličnog profila.

Kada govorimo o filmovima sa „žrtvama za izvoz” i o njihovoj estetici i pripovedanju, to je svet u kome se ništa istinski uzbudljivo zapravo ne dešava, u kome zapravo ništa ljudsko i ne postoji. Pojam „radnje” tu ne dolazi u obzir. Sve je to uslikano i „režirano” tako da na kraju stvara osećaj mučnine kao proizvoda tog i  takvog užasa koji nam se nudi kao film, pod lažnim obećanjem iskrenog prikaza ljudskih života, malih i velikih borbi filmskim sredstvima. To naravno na kraju ne dobijamo, već samo simulaciju istine u jeftino-kvazifilmskim proizvodima. “Pravi ljudi, prave situacije, pravi seks. Minimum montaže.”

Paralelno sa srpskom “kinematografijom”, to jest prikazom Srbije kroz nju, ovaj film se bavi i samom Srbijom, iako je fokus na kinematografiji. Osim što napada način na koji se predstavljamo festivalskom svetu u tim filmovima, Srpski film želi da kaže i koju o pravoj, ne-filmskoj Srbiji. Tu opet dolazimo do pornografije i snafa kao zgodnog načina da se opišu društveni odnosi i mentalitet ljudi. Miloš nije srpska porno zvezda u pravom smislu reči (to deluje stvarno smešno, ako uzmemo u obzir kakva je naša porno „industrija“ – za pojašnjenje odgledati odličan dokumentarac Made in Serbia Mladena Đorđevića – plus, Miloš je uglavnom igrao u jugoslovenskim pornićima finansiranim stranim novcem, što dodaje još jedan sloj na prethodno opisane metafore). Dakle, autori Srpskog filma vrlo dobro znaju da prava porno industrija ne postoji u Srbiji, čega su, verujem i sami gledaoci svesni, pa ni ovde pornografiju ne treba shvatiti bukvalno – ona je način da se progovori o tome kakav je to osećaj raditi i zarađivati na pošten način u Srbiji, gde je proces rada često izjednačen sa pornografijom, prikaz onoga na šta je pošten rad spao danas – na psihičko i fizičko razjebavanje ljudi. To, naravno, nije samo lokalna stvar, ali film posmatra neke univerzalne formule kroz lokalne naočare.

Iz svega do sada rečenog može se izvući veoma važna tema kojom se film bavi, a to je kontrola i manipulacija. Miloš kontroliše svoje partnerke u filmovima, Vukmir kontroliše Miloša i manipuliše njime, sve dok ovaj ne uzvrati udarac. Ali osveta je izvedena nakon što je šteta učinjena, a ubrzo vidimo da i osim Vukmira ima nekoga ko će izvršiti zadatak do kraja – a i to nije kraj. Svi su povezani i svi su deo mnogo većeg kruga zla koji je neuništiv. Dakle, kontrola o kojoj autori govore odnosi se na uticaj koji “oni iznad” imaju na “one ispod” ne samo u produkciji filmova, već i u, kako je ranije pomenuto, svakodnevnom životu ljudi. S tim što je bes uglavnom usmeren prema onima koji te grozote iz života snimaju po principu „patnja za pare“, pri čemu je patnja ublažena, „razvodnjena“, iskorišćena kao oruđe za manipulaciju, uljuljkivanje i ne-menjanje postojećeg sistema mišljenja.

Tu se, naravno, ne radi samo o Srbiji, srpskoj vladi i srpskoj kinematografiji, već i o Evropi i svetu, gde vladaju ista pravila razmene. Iza toga stoji želja za kontrolom svih vidova umetnosti, kroz nametanje iskrivljene političke korektnosti kao jedinog ispravnog puta izražavanja, što ima za posledicu sterilna i prizemna dela koja služe učvršćivanju postojećeg društvernog sistema.

O tome da su Srbija i Balkan prikazivani u prilično negativnom svetlu u stranim filmovima ne treba trošiti reči, u to smo se uverili više puta. Srpski film polazi od toga, uzimajući i frustracije naše publike u obzir i uveličava te predrasude do besvesti, a sve u cilju snažno-crnohumornog zezanja na račun istih. Uopšte, cela halabuka oko navodnog blaćenja Srba ovim filmom je velikim delom proizašla ne samo iz pogrešno shvaćenog naslova dela, već i iz nerazumevanja konteksta u koji su smeštene ekstemne scene iz ovog filma, odnosno, prosto rečeno, naša publika ne ume da „čita“ film i prvi utisak je uglavnom i jedini. To je još jedan od bitnijih slojeva kritike predrasuda u prikazu ovih predela u stranim filmovima, kroz horor, snaf i crni humor u Srpskom filmu. Dakle, kada se sve to uzme u obzir, u tom smislu se može tumačiti i scena u „toplom porodičnom domu“ pred kraj filma. To, sa druge strane, ne znači da film ne želi da uputi kritiku na račun srpske porodice (to itekako čini!) ali je ova scena na tom nivou vrlo uspela. Rekao bih da se ta dva puta – odnos strane kinematografije prema Balkanu i naše stanje stvari koje je ipak daleko od idealnog – ne isključuju, već dopunjavaju u filmu.

Znači, film se sa druge strane ozbiljno pozabavio srpskom porodicom i srpskim društvom. Pre svega, tu se radi o pritisku sistema na porodicu i o svim nametima i zamkama koje se pred nju postavljaju, a onda i o samim ljudima koji osnivaju porodice i o njihovim predstavama o porodici i ulogama u njoj. Što se prvog elementa tiče, Srpski film detaljno razrađuje mrežu koja se obmotava oko porodice i pokazuje odakle sve potiču konci kojima se upravlja ljudima i koliko su ti konci jaki. To je ono što većina gledalaca oseća na sebi, ali nije u stanju da artikuliše (pa se još i ljuti kad neko snimi film o tome!). Na širem planu, može se napraviti paralela između odnosa države i porodice sa onim koji ima naša država sa svetskim centrima moći. Pri tome, Vukmirove reči o Srbima kao žrtvi ne treba shvatiti bukvalno, već, između ostalog i kao komentar autora na srpski običaj da sebe uzdižu u „nebeski narod” koga drugi ljubomorni narodi žele da unište, povezan sa običajem da se kroz patnju i žrtvovanje potvrđujemo, ali i peremo od svih odgovornosti za soptvene (ogromne) greške počinjenje proteklih nekoliko decenija. Jasno je da je takav odnos države i sveta zasnovan na čvrstim zakonima koji vladaju svuda, ne samo kod nas i da se tu ne radi o tome da nas neko mrzi „zato što smo bolji od njih”, već o eksploataciji kao opštem zlu.

U jednom momentu Miloš, na pitanje supruge da li mu nedostaje posao, kaže: „Ne znam. Ne. Nedostaju mi pare da pobegnemo daleko odavde.“ Dakle, on želi da pobegne iz Srbije i od svog prethodnog života. Uveren je da je sposoban da promeni sve i da se nosi sa svim problemima. Kao i za vreme svoje porno karijere, on misli da i dalje kontroliše sve. Ali dugovi još nisu naplaćeni i Miloš postaje pijun u rukama onih koji se koriste tim njegovim „ostatkom iz prošlosti“. Tačno je da je Miloš prevaren i uvučen u vrzino kolo iz kog je teško ili nemoguće ispetljati se, ali problem je postojao duboko u njemu i pre susreta sa Vukmirom. Tokom procesa snimanja izlaze na videlo problemi koji tinjaju ispod naizgled savršene Miloševe porodice i tu film razotkriva neke od boljki srpskih porodičnih i rođačkih odnosa. To se posebno odnosi na odnos Miloša sa Markom, zatim Markov odnos sa Miloševom suprugom, koji su odlično prikazani i nude „krvnu sliku“ neizgovorenih želja i čekanja na njihovo ostvarivanje. Na kraju, u „toplom porodičnom domu“, kroz neke od najmučnijih scena filma (opet – scena koje ne treba shvatati kao direktno prenošenje stvarnosti, ali treba ih shvatiti kao vizuelni udarac istine), vidi se da su svi krivi – i Vukmir i Miloš i Marko. Miloš je, makar većinom i nesvesno, učestvovao u uništavanju porodice, Marko je ostvario svoju fantaziju, a Vukmir uradio svoj deo posla i snimio film o tome, makar morao da ga plati glavom. Ali, da li je to zaista kraj? Da li u toj igri „upotreba čoveka“ prestaje nakon smrti? Da li u sredini koja te jebe od rođenja do smrti zaista možeš biti bezbedan i nakon nje? Jedno je sigurno – nove žrtve će doći, kao i oni koji će glumiti žrtve, a neki novi Vukmir će snimati svoje „umetničke“ filmove.

Spasojević je vrlo energičan u rediteljskom postupku i uspeva da nađe pravo vizuelno rešenje za svoje ideje ne zaboravljajući ni jednog momenta na priču, pri čemu mu žanrovsko opredeljenje i izraženi osećaj za upečatljive slike još više olakšava postupak. Po visokostilizovanoj stvarnosti film dosta nalikuje na svoje uzore iz sedamdesetih. Zgusnuta atmosfera i hororičnost pojedinih scena podsećaju na Linča, a kroz film imamo omaže redteljima kao što su Karpenter, Noe, Arđento, Henenloter, dok je lik Raše verovatno omaž filmu Pusher, Nikolasa Vindinga Refna. U stvaranju ukupnog utiska od velike je važnosti odlična muzika Skaja Viklera, fotografija Nemanje Jovanova, scenografija Nemanje Petrovića i efekti Miroslava Lakobrije. Priča je vođena veoma vešto, bez razbacivanja likovima i događajima, sa jasnim početkom i krajem. U drugom delu filma, nakon infamous scene sa bebom, delimično se napušta dotadašnja linearna dramaturgija i film se naizgled razbija u delove sećanja kroz pokušaje da glavni junak povrati kompletniju sliku. Dakle, od tog momenta pratimo pokušaje Miloša (koji se budi iz trodnevne kome) da složi kockice prošlih događaja, koristeći Vukmirove filmske snimke. Njegova svest je pomućena i ti snimci su jedina pomoć pri prisećanju. Znači, tu se još više naglašava moć filma kao medija  i njegova upotreba u prikazu istine.

Ovo je, za razliku od većine naših filmova, delo sa zaokruženim i pametno napisanim karakterima. Gluma je odlična, ovi ljudi zaista briljiraju uz potpunu posvećenost i veru u svoje uloge. Ističu se dvoje glavnih glumaca: Sergej je fenomenalan kao demonski Vukmir, a Srđan se emocionalno unosi kao nikada do sada i njegova bol i bes je gotovo fizički opipljiva i dosta doprinosi emocionalnoj težini filma. Pametan dodatak je Slobodan Beštić u ulozi Marka, koji dodaje još seventies šmeka u film. Izvrsno!Srpski film je doneo veliko osveženje jednoj posustaloj kinematografiji i još jednom dokazao da bi mladi i talentovani režiseri željni istinske promene morali da budu jedan od njenih glavnih oslonaca (uz malo pomoći stare, pravoverne garde). Dokazao je i da je ljubav prema filmu kod tih ljudi neizmerna i da će oni uraditi sve da realizuju svoj film. Osim Srpskog filma i drugi kvalitetni naslovi izašli u zadnjih nekoliko godina (Čarlston za Ognjenku, Život i smrt porno bande, Neprijatelj, Klip) su dobri pokazatelji. Kinematografiji je najviše potrebna sveža krv, ali ne ona koja će završiti kao u filmu Glad (odličan srednjemetražni film Mladena Đorđevića) već ona koja će se hrabro i beskompromisno boriti za promene, pametnu upotrebu žanra i svoj umetnički integritet.