Cinematic Nightmares

18. Festival srpskog filma fantastike – izveštaj

Festival srpskog filma fantastike ove godine slavi punoletstvo, što će reći da je u pitanju najstarija manifestacija koja neguje žanrovski film fantastike svih vrsta i podvrsta i horora, sa naglaskom na domaću i regionalnu produkciju. Tokom godina festival je rastao, menjao se, dolazili su gosti i iz inostranstva, uključujući i svetski relevantna imena žanrovskog filma, kao što su Richard Stanley, Lamberto Bava, Mick Garris, Sergio Stivaletti i mnogi drugi.

Sa malim budžetom, često na mišiće i kroz čisti entuzijazam, festival je opstajao tokom godina.

Ove godine nije bilo gostiju ranga Ričarda Stenlija ili nekih drugih planiranih imena, ali tu je bio Vardan Tozija, reditelj veoma dobrog post-apokaliptičnog makedonskog filma M, tu je bila Stoya, tu su bili entuzijastični zombiji – ovogodišnja zombi šetnja je po mom mišljenju bila u rangu prethodne, a možda i bolja. Voleo bih da je bilo više publike na projekcijama (po 10-15 osoba u proseku, nekada manje, nekada više), pogotovo za vreme projekcija kratkih filmova, ali šta je tu je, nije ni ovo bilo loše.

Kao što rekoh, zombi šetnja je prošla prilično dobro. Nisam primetio negativna dobacivanja od strane prolaznika (rekoše mi kasnije da je bilo par njih, u stilu „Pu-pu, sotono!“) a onda su Stoya, Nenad Okanović i Vardan Tozija dodelili nagrade za najbolje zombije. Pohvalio bih klinca u plavoj majici koji je svoju ulogu zombija izveo veoma entuzijastično – vikao, režao, mlatio rukama i držao zombi stav, puzao, ne izlazivši iz uloge celih sat vremena. Na kraju je i dobio zasluženu nagradu za svoju ulogu.

Prvo veče je počelo izvođenjem plesne tačke Leptirice, grupe UV Dance (prilično zanimljivo) a nastavilo se premijerom hrvatske zombi-komedije ŠALŠA, Dražena Žarkovića i dva kratkometražna filma iz inostrane selekcije, DARK MOMMY i JUGGERNAUT.

ŠALŠA je dobar i zabavan film, na momente istinski duhovit, a jedina veća boljka mu je to što pred kraj zalazi u preachy vode. Ne previše, ali ipak nepotrebno preachy. To što hoće da kaže je sve zdravo i pravo, da se razumemo, ali moglo je biti izvedeno sa malo manje slogana i deux ex machina rešenja, a malo više konkretne akcije. Sve u svemu, u pitanju je prilično duhovit i zabavan film, satira na nacionalizam, gde se prilično jasno (čak i previše boldovano za moj ukus) podvlači paralela između gutanja nacionalističkih sadržaja i zombifikacije. Recimo da je po kvalitetu negde u rangu sa POSLEDNJIM SRBINOM U HRVATSKOJ, kojeg ovde vidimo u jednom trenutku na TV-u glavnog junaka.

Drugi dan festivala započeo je selekcijom “Fantastični klinci” koji su se takmičili za nagradu Mali Koskar – bilo je lepo videti entuzijazam i u par slučajeva prilično zanimljive filmove. Pobedio je film koji se i meni najviše svideo, a to je ZAMRAČENJE, Jakova Šalipurovića, post-apokaliptični film u kome se vidi da autori poznaju žanr i koriste neka od tipičnih rešenja na zadovoljavajući način, sa na momente prilično duhovitim replikama. Nakon toga je usledila regionalna takmičarska selekcija kratkih filmova, a zatim projekcija rumunskog filma THE SECRET OF PIN-UP ISLAND.

Eh, šta reći o tom filmu… Ja definitivno nisam ciljna grupa za ovu vrstu filma i ne mogu da kažem da mi se svideo. Poštujem ja tematiku, pa čak i odluku da se sve snimi u stilu point-and-click video igrice, ali rezultat me je smorio za medalju. Svaka čast na trudu, to je sve što mogu da kažem. Thanks, but no thanks. Nakon filma je usledio razgovor sa glumicom Lorom Đurović, koji je vodio Jovan Ristić. Tu smo saznali neke zanimljive informacije – o temi tretiranja depresije, to jest u ovom slučaju ženske depresije, nastanku filma i njegovoj post-produkciji (koliko sam razumeo, od početka snimanja do izlaska u bioskope prošlo je punih sedam godina!) a bilo je i par pitanja i zapažanja iz publike (zašto baš ženska depresija, a ne i muška, zašto film ima baš takvu formu i narativ) i uprkos mom nesviđanju prema filmu ovo veče se privelo kraju na zadovoljavajući način.

Treći dan je bio rezervisan za domaći takmičarski program kratkih filmova. Većinu kratkih filmova sam pogledao ranije, a što se ovog bloka tiče, stigao sam da na velikom platnu vidim samo KRALJA NIČEGA, Alekse Gajića i Džonija Rackovića, koji je na kraju i dobio Koskara za najbolji domaći film.

Zatim je usledila projekcija filma koga sam najviše od svih želeo da vidim i drago mi je što me film nije razočarao. Dakle, makedonski film M, Vardana Tozije je odlično režiran i glumljen, sa izvanredno upotrebljenim lokacijama koje se organski uklapaju u celinu. U pitanju je post-apokaliptična horor drama, studija odrastanja u izolaciji i želje za kontaktom bez obzira na prepreke. Ima u filmu i jasne kritike ektremističkih izolacionističkih političkih pokreta (jasna je aluzija na trenutne pokrete ali je film vrlo univerzalan u svojoj nameri, što u ovom slučaju uopšte nije mana), a sve se kreće u sivoj zoni, bez tipičnih „good guys“ grupa i likova. Ovde su i oni koji su na prvi pogled tu da pomažu preostalim ljudima prikazani kao grupe pune ekstremnih i izvitoperenih ideja o borbi i „pomoći“, dok u postupcima par likova koji se na prvi pogled čine ekstremnim i uvrnutim otkrivamo zrnca razuma i logike u svetu ludila. Nakon jedne od centralnih mučnih scena filma, dodatno vam se zgade sve te grupe koje su se transformisale u sejače smrti, još gore od samih zombija od kojih našim glavnim junacima preti stalna opasnost. Jedino su deca u početku neukaljana tim otrovom koji odrasli sipaju, ali i ona moraju da razviju svoj štit da bi preživela, što ih neumitno vodi ka odrastanju i spoznaji zla i smrti. Ništa od ovoga ne bi toliko dobro funkcionisalo da likovi nisu odglumljeni maestralno, da režija nije vrlo precizna i odmerena, da lokacije nisu savršeno iskorišćene.

Nakon filma je usledio razgovor sa rediteljem, koji je, kao i prethodnog dana, vodio Jovan Ristić. Reditelj se pokazao kao vrlo zanimljiv i prijatan lik, kome je srce na pravom mestu što se tiče pristupa filmu i borbi protiv tipičnih festivalskih „patnja za izvoz“ filmova iz regiona.

Nakon razgovora, nastupili su klinci iz muzičke radionice KP2 i napravili odličan koncert.

Četvrti dan festivala je počeo blokom  filmova iz inostrane selekcije, koju smo odabrali Miki Lakobrija i ja, a nastavio se dodelom Koskara.

Žiri je odlučio ovako:

NAJBOLJI FILM

Kralj ničega (Aleksa Gajić, Srbija)

NAJBOLJA REŽIJA

Kralj ničega (Aleksa Gajić, Srbija)

NAJBOLJI SCENARIO

Mijazma (Petar Tkalec, Srbija)

NAJBOLJI REGIONALNI FILM

Smrtna ura (Tomaž Gorkič, Slovenija)

NAJBOLJI STRANI FILM

Escape Attempt (Alex Tapaller, Daniel Shapiro (SAD/Poljska)

NAJBOLJI FILM U KATEGORIJI “FANTASTIČNI KLINCI”

Zamračenje (Jakov Šalipurović, Srbija)

SPECIAL MENTION

– Noć (Minja Vuletić, Srbija)

– Amen (Ana Marija Janković, Severna Makedonija)

– Amygdala (Oscar Johannson, Švedska)

Zatim je usledio koncert iznenađenja, tokom koga je mladi gitarista Vuk održao odličan solo nastup.

Nakon toga je počela projekcija filma RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO, Mladena Đorđevića,  na kojoj nisam ostao, budući da sam film već gledao na Slaughter Horror Film Festivalu (koga toplo preporučujem svim fanovima horora i metala) pre tri meseca. Ostao bih da se desio najavljeni Q&A sa Mladenom, ali nam je javljeno da reditelj nije u mogućnosti da dođe.

Inače, hol DKC-a su krasili radovi Sanje Rajić, Milene Zović, Milana Đurića i Alekse Gajića, sve njih je vredelo videti uživo, moje fotografije svakako ne mogu dočarati snagu radova.

Veče se završilo druženjem, zezanjem i pravljenjem planova za naredni festival.

Sve u svemu, prilično sam zadovoljan kako je sve ispalo, s obzirom na budžet i uobičajene usputne probleme. Vidimo se i naredne godine!

Napomena: © Sva autorska prava za tekstualni sadržaj, fotografije i video snimke iz ovog članka su vlasništvo Saše Avramovića, za Cinematic Nightmares